Čestitam ti, slobodna Srbijo! Čestitam ti, narode srpski jer si još jednom zasijao u istoriji ovog našeg evropskog kontinenta. Ima se još hiljade reči i rečenica napisati i reći za spektakularni podvig građana Srbije koji je rezultirao nezabeleženom izbornom pobedom opozicionog aktera (van revolucionih konteksta), ali ću te reči i rečenice sačuvati za druge tekstove koje planiram da pišem u narednim mesecima. Sada moram da pišem nešto hitnije.
Ovo je apel da se uspostavi demokratija. Ovo je apel da se ne zaboravi demokratija. Ovo je apel da se demokratija ne stavi na „hold“ dok obavimo „važniji poziv“. Nema važnijih poziva sada. Ne tvrdim da je demokratija najvažnija u ovom trenutku, ali tvrdim da je jednako važna kao vrednosti koje su bile vodilje ovih promena – pravda, sloboda i odgovornost.
Postoji razlog zašto reagujem sada, i zašto se plašim da demokratiju ne stavimo na hold. O tome pišem malo niže.
Pre toga ovo da napomenem – ne mislim da je demokratija na bilo koji način zapostavljena tokom protekle dve godine. Naprotiv, direktna demokratija je stub studentskog pokreta, i sve što su postigli, a postigli su gigantske uspehe, je zahvaljujući horizontalnim demokratskim procesima i to uprkos tome što su često sporiji i manje efikasni. I uprkos autoritarnom okruženju i generalno autoritarnoj političkoj kulturi koja je negovana i zalivana od strane autokratskog lidera.
Upravo je demokratija mašina koja je sve vreme pokretala ovaj studentski voz promena, i taj zalet je zalog za budućnost demokratske Srbije. Studenti su vratili demokratiju u narod, i to ne kao princip ili ideju ili cilj, već upravo kao praksu. Plenumi, zborovi, jednakost, glasanje, preglasavanje, većina na svakom koraku, odluke koje se donose pa revidiraju – svaki potez je bio definisan demokratijom, nevezano od efikasnosti, hitnosti, pa čak i kvaliteta odluka i poteza.
Srpski studenti su srpskom narodu naslikali jednostavan prikaz uspeha – demokratija radi i postiže rezultate, koliko god da je proces komplikovan, frustrirajući ili spor. Demokratija radi u Srbiji. I upravo zato dve stvari ne smemo da dozvolimo.
Prva stvar koju ne smemo da dozvolimo su predsednički izbori sa jednim kandidatom. Ili još gore (iako verujem da se o tome ne razmišlja) – više kandidata koji su kandidovani od strane istog aktera, tj. pobednika parlamentarnih izbora.
Svi smo svesni da će kandidat studentskog pokreta pobediti u prvom krugu predsedničkih izbora. Međutim, Srbija ne sme (ponovo) dozvoliti izbore u kojima nema stvarnog sukoba ideja i takmičenja. Smatram da je dužnost i studentskog pokreta da pozove i omogući takmičenje više kandidata na predsedničkim izborima. Ima razloga za druge kandidate da trče ovu trku iako postoji verovatnoća da izgube već u prvom krugu, ali svima njima bi trebalo otvoriti pozitivnu perspektivu, i objasniti benefite učešća. Smatram da je zadatak najjačeg aktera, ali i stručne javnosti da snažno promovišu i pomognu scenario sa većim brojem kandidata.
Sve ovo pišem jer je izvesno da SNS neće imati kandidata. Iskreno da vam kažem, da sam na njihovom mestu takođe nikoga ne bih kandidovao jer je sva prilika da bi doživeli debakl na tim izborima, što bi im otežalo narativ „mi smo stranka sa 1.7 miliona glasova“ koji planiraju da eksploatišu u narednim godinama.
U takvim uslovima, predsednički izbori sa jednim kandidatom, ili kandidatom koji osvaja procente glasova koje smo viđali u nekim zemljama koje su inspiracija filmskim parodijama nisu dobar znak za povratak demokratije u Srbiju. Predsednički izbori sa više kandidata su najvažniji ispit demokratije koji imamo do kraja ove godine. Uostalom, ograničavanje izdizanja jedne ličnosti iznad ostalih jeste princip koji su studenti sve vreme želeli da istaknu.
Druga stvar koju ne smemo da dozvolimo jer ugrožava demokratiju jeste osuda ambicije drugih aktera da preuzmu vlast na lokalu, kao i stigma učešća i glasanja za nestudentske kandidate i liste na lokalnim izborima koji dolaze.
Veliki sam zagovornik brze smene svih lokalnih vlasti gde trenutno postoji tesna većina bivšeg režima, uz glasove odbornika koji su sa liste stranaka bivšeg režima. Tu pre svega mislim na odbornike SPS, SDPS itd. Gde god postoji prilika trebalo bi smeniti SNS ljude sa pozicija moći do narednih lokalnih izbora, i na taj način sprečiti dalju pljačku javnih sredstava i katastrofalno upravljanje. Pretpostavka je da ljudi bivšeg režima shvataju da im je ovo poslednja prilika za korupciju, i da će tu priliku obilato koristiti. Smatram da bi trebalo podržati sve stranke i grupe građane koji su sada opozicija na lokalu da preuzmu vlast do sledećih lokalnih izbora.
Međutim, to je manji problem od problema koji vidim da može doći, a to su baš lokalni izbori. Bio bi tragično za srpsku demokratiju da se kreira stigma, a nedajbože i kampanja protiv demokratske težnje da se lokalna pitanja rešavaju mimo odluka studentskog pokreta koji vlada na nacionalnom nivou. Stigma koju pominjem se odnosi na političke aktere koji bez konsultacija sa studentskim pokretom donose političke odluke u cilju dolaska na vlast na lokalu, što jeste definicija političkih aktera.
Neko će reći – pa to smo radili pred parlamentarne izbore, stavljali stigmu na političke aktere koji su želeli da se takmiče. Tačno. To je bio „gameplan“ – da se drugi politički akteri odgovore od izbornog učešća jer su nam istraživanja govorila da njih podržavaju antirežimski glasači, pa bi učešćem ugrožavali mogućnost promene, tj. odgovarani su u cilju stvaranja referendumske atmosfere. Uspeli smo u tome, i zbog toga smo pobedili. Zbog toga je srušen režim Aleksandra Vučića i sada se pred našim očima raspada ta hobotnica korupcije politike i kriminala. Vredelo je. Uspeli smo.
Ali sada tog protivnika više nema. Sada taj protivnik ne sme ni na predsedničke izbore jer zna da ne bi osvojio ni 500.000 glasova. Ne postoji više razlog da naš plan igre bude stigma. Sada je vreme za punu demokratiju.
Trebaju nam lokalni izbori u kojima se akteri slobodno takmiče za vlast. Ko god želi da se kandiduje da bude dobrodošao – stranke, grupe građana, lokalni pokreti. Zadatak studentskog pokreta, tj. ljudi koje su izabrali da ih predstavljaju jeste da organizuju i sprovedu prve slobodne i poštene izbore od 2012. godine, i da Srbija konačno vidi kako je to kada imamo demokratske izbore. To isključuje stigmu učešća, to isključuje stigmu glasanja. To, čak, isključuje favorizovanje takmičara od strane studentskog pokreta.
Osim ukoliko studentski pokret postane politička partija, što ne smatram izvesnim u kratkom roku. Ukoliko ipak studentski pokret izrazi nameru da učestvuje na lokalnim izborima, ima istorijsku misiju da promeni istoriju loših ponašanja upravljača, tj. vlasti, i uradi sve što je u njihovoj moći da, pored obezbeđivanja jednakih uslova, što više aktera učestvuje.
Ne možemo pričati o ishodima lokalnih izbora u ovom trenutku, ali sam uveren da je za Srbiju nužno da povrati balans vlasti i vertikalno i horizontalno – vertikalno znači da na različitim nivoima vlasti vladaju različiti politički akteri, dok horizontalno znači da imamo autonomno delovanje tri grane vlasti – sudske, zakonodavne i izvršne.
Studentski pokret je imao misiju da vaspostavi državu, tj. da povrati institucije i uzdigne vrednosti pravde, slobode i odgovornosti. Kako su na odličnom putu da to urade, veoma je važno da na tom putu, i u tom zanosu, zapuše uši voskom kada prolaze pored ostrva sirena i tako odole najlepšim pesmama o omnipotenciji i dominaciji kao jedinoj ispravnoj priči.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
