Studentski i građanski bunt je ušao u novu fazu, koja je dosta zahtevnija od onih koje smo imali prethodnih nekoliko meseci. Naizgled je došlo do jenjavanja protesta, ali je evidentno da je energija tu. Trenutno, suprotstavljene strane su u nekoj vrsti pat pozicije – režim ne može ovako da vlada, a studenti i građani ne mogu da izdejstvuju svoje ciljeve. Kao da je potrebna neka nova injekcija obema stranama.
Tu građanski bunt stoji značajno bolje jer može pronaći dodatnu energiju na dva fronta – na unutrašnjem, sinergijom svih aktera, i na međunarodnom, pridobijanjem EU podrške, dok je režim, deluje, iskoristio sve što je imao.
Studentski pokret se postavio kao najjača politička snaga u ovom trenutku, a kao najveći politički činilac, ima obavezu (ne zakonsku, već moralnu i pragmatičnu) da stupi u koordinaciju sa ostalim opozicionim akterima, uključujući i opozicione političke partije.
Iz Evropske unije smo dobili nekoliko signala, koji govore u prilog tome da se njihov stav prema režimu u Srbiji menja. Različite grupacije u EP poput Liberala, Socijaldemokrata i Zelenih su jasno osudile režim, nazivajući ga autokratskim i pretnjom za demokratiju u Srbiji. Unutar grupacije EPP (Evropske narodne partije) se takođe povela rasprava o statusu SNS-a kao članice, imajući u vidu kršenja ljudskih prava, zakona i sloboda koje je režim sproveo.
Svetski mediji su počeli da pišu o režimu u sličnom, doduše malo oštrijem tonu nego poslanici iz EP. Otvoreno ga nazivaju autokratom, diktatorom i pretnjom za demokratiju u Evropi.
Posle ovoga, zaključujem da imamo pruženu ruku koja se pruža iz pravca Atlantskog okeana. Fali nam još malo da se rukujemo kao ljudi, dva ili tri iskoraka treba da napravimo ka njima kako bismo prihvatili tu ruku.
Ne pišem ovo iz empatije ili ljubavi prema nekoj političkoj opciji, već isključivo sa pragmatične pozicije. Ne pišem ni o broju, ni sadržini izbornih lista, već o razgovoru između istih. U boksu se koriste pesnice, u ljubavnoj pasivnoj agresiji – ćutanje, a u politici – reči, dakle razgovor.
Protesti traju već 11 meseci, neki bi rekli nekoliko godina, ali poenta ostaje ista – potrebno je da napravimo novi način borbe, jer režim očigledno ne reaguje na proteste dovoljno da se odrekne nasilja, podrži prelaznu vladu ili raspiše izbore. Šta nam ostaje u tom trenutku? Ne znam, ali mislim da bismo razgovorom lakše došli do rešenja.
Da ne bih ostao na opštem mestu, klasičnom pozivu na jedinstvo bez argumentacije, napisaću i nekoliko konkretnih razloga za isto:
Pritisak u institucijama i na ulici: Ako političke partije imaju priliku da institucionalno deluju na unutrašnjem planu, ali i na spoljašnjem (razgovori sa diplomatama iz EU), to treba iskoristiti. Videli smo dobru i koordinisanu akciju opozicije na međunarodnom planu u Evropskom parlamentu – voleo bih da vidim nešto slično i na domaćem terenu. Ako studenti imaju veće ime iza sebe, veći potencijal da izvedu mnoge građane na ulicu, to takođe treba iskoristiti. Ove dve uloge nisu u konkurenciji, već su komplementarne jedna drugoj.
Lokal: Na lokalu su stvari malo drugačije. Ljudi se poznaju, manja je distanca od političkih partija, jer ti ljudi pre svega jesu tvoji sugrađani. Organizacija na lokalu se svodi na pitanja ko ima auto da prenese zvučnike, ko želi da lepi postere, ko ume da radi dizajn, ko ume lepo da govori… To je vrlo praktična politika. Ovaj primer nije hipotetički, jer smo svedočili razgovoru i saradnji studenata i opozicije u Kosjeriću, Zaječaru, Užicu, a sada i u Negotinu. Dakle, moguće je!
Izbori: Kada dođe do izbora, biće potrebni svi mogući resursi kako bi se umanjila izborna krađa i nepravilnosti (kontrolori i posmatrači). Pored gore pomenutih, potrebni su i CRTA i BIRODI i Građanske inicijative i druge organizacije civilnog društva jer svako ko ima bilo kakav resurs kojim može doprineti oslobađanju Srbije mora biti u timu. Nema razloga da ne bude tako – jednostavno mi nemamo taj luksuz da se odričemo saveznika jer je zlo sa druge strane veliko.
Posle Vučića: Parlamentarni život u Srbiji se mora nastaviti (ili započeti) i posle pada režima. Uslov za postojanje predstavničke demokratije su partije. Svi napori i resursi se moraju uložiti u proces lustracije, hapšenja i oduzimanja imovine funkcionerima SNS-a koji su je stekli ilegalno. To nije pucketanje prstima, pa da se reši odmah, već je za to potreban jak državni aparat koji će imati šansu to da sprovede – dakle, opet nam trebaju resursi!
U studentskim komentarima su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika
