Prema podacima V-Dem i „Our World in Data“, u svetu danas postoji približno jednak broj autokratija i demokratija. Naime, nakon tzv. trećeg talasa demokratizacije (koji je trajao od 1970-tih do 1990-ih), tokom kog su demokratije postale dominantan oblik društvenog uređenja među državama, već deceniju unazad svedoci smo njihovog nazadovanja. U jednom takvom svetu, za političare koji uzimaju moć kao temeljan princip politike otvaraju se brojne mogućnosti.
Autokrate ne žele nužno haos; haos je, uostalom, loš za posao. Ono što ih zanima jeste poredak, ili međunarodni sistem u kome su države samo formalno jednake. Istovremeno, jasne sfere uticaja određene su delovanjem velikih sila.
Tako je kada Rusija izvrši agresiju na Ukrajinu; SAD otmu predsednika Venecuele pozivajući se na Monroovu („Donroovu“ po Donaldu Trampu) doktrinu; Izrael (preemptivno?) napada susede redom, a Kina presreće i disciplinuje brodove Filipina na otvorenom moru. „Jači tlači“, odnosno na engleskom, „weak suffer what they may“.
Na početku veka moć se nastojala legitimisati savezništvima, „koalicijama voljnih“. Više nije tako. Na diplomatskim forumima se i dalje razgovara, ali se ne donose odluke, odnosno aranžmani koji će primiriti (regionalne) krize. Režim sankcija Evropske unije (EU) Rusiji predstavlja izuzetak.
Još jedna razlika u odnosu na vreme nakon Hladnog rata jeste što je svet postao zaista multipolaran. Ne možete ignorisati Kinu, ili Indiju; postoji niz regionalnih sila („pivota“ oko kojih se drugi, manji „okreću“) koje insistiraju na strateškoj autonomiji i spremne su da je plate (Turska, Brazil). Njihovi lideri, koji mogu ali i ne moraju biti autokrate, odjednom imaju više opcija i manje razloga da ostanu vezani za jednog partnera. Energija se može nabaviti od jednih, oružje od drugih, a tehnologija koja pravi razliku – u svakodnevnom životu, tržišnoj utakmici, na bojnom polju – od trećih.
Kriza demokratije posledica je i ponašanja jednog broja „vodećih“ među njima. Nastupajući u međunarodnim odnosima, principe odgovornosti i ljudskih prava često podređuju interesima krupnog kapitala. Oružje se prodaje autoritarnim režimima uprkos ratnim zločinima; protivi se ukidanju patenata za vakcine kako bi se sačuvao profit farmaceutskih giganata nauštrb globalnog Juga; troškovi zelene tranzicije eksternalizuju putem nekontrolisanog rudarenja retkih minerala u siromašnijim zemljama.
Ovde nije važna ideologija, već to kako se gleda na politiku, da li je ona instrument za lično i bogaćenje ljudi u užem krugu ili ne. Otuda sličnosti između režima, koji sarađuju jer dele interes slabljenja (nezavisnih) institucija, medija, regulatornih tela.
Ana Aplbaum dalje razrađuje ovu tezu i tvrdi kako autokrate ne teže formiranju formalnih saveza, već održanju i širenju „neformalne međunarodne mreže istomišljenika“, koji državu (države) koriste kao privatni resurs. Putevi uticaja davno su trasirani lobiranjem za određene interesne grupe. Ove aktere povezuje ideologija novca, poslovni aranžmani, projekti u energetici ili eksploatacija prirodnih resursa.
Trenutno ne postoji bolji primer od druge administracije Donalda Trampa. Granica između američke spoljne politike i privatnih aranžmana Trampu bliske elite skoro da ne postoji. Dok Mark Rubio vodi osetljive diplomatske pregovore, članovi uže porodice (ujedno izaslanici predsednika) sklapaju poslove sa vladama (i državnim fondovima) istih onih zemalja sa kojima pregovaraju – poput Saudijske Arabije, Katara i Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Takvi aranžmani, koji uključuju prilive stotine miliona dolara u privatne fondove Trampovih saradnika, predstavljaju školske primere za sukob interesa. Sumnja se, vrlo verovatno sa pravom, da su ustupci Vašingtona i spremnost da se odobri izvoz osetljivih tehnologija u vezi sa ličnom i korporativnom koristi, a ne javnim interesom.
Najkonkretnija posledica jeste kriza poverenja među saveznicima. Savezništva funkcionišu tako što strane pretpostavljaju da će biti predvidiva i to na duži rok. Ako te sigurnosti više nema, traže se alternative. Otuda tolika ulaganja u stratešku autonomiju, diverzifikaciju rizika (otvaranje novih trgovinskih veza) i pokušaji da se umanji zavisnost od jednog centra moći. Nije slučajno što se sve češće raspravlja o idejama koje bi pre samo nekoliko godina izgledale nezamislivo, poput institucionalnog povezivanja Kanade sa EU (pridruženo članstvo i sl.).
Odgovor demokratija, dakle, biće u kombinaciji instrumenata moći, jačanju otpornosti i međunarodne saradnje. Pribegavaće obuzdavanju (upravo je pozicioniranje EU prema Rusiji primer obuzdavanja – eng. containment prilagođenog 21. veku); odvraćanju („signaliziranjem“ da bi šteta od napada višestruko prevazišla korist); do angažovanja (eng. engagement) – u veri da međuzavisnost smanjuje mogućnost izbijanja konflikta. Najpoznatiji primer ovakvog pristupa je nemačko „promena kroz trgovinu“ (nem. wandel durch handel), primenjen u odnosu prema Rusiji. Diverzifikaciju rizika smo pomenuli (kao deo šireg „de-risking“-a), a na raspolaganju im je i mogućnost selektivne saradnje u oblastima od zajedničkog interesa.
Najzad, tako što promovišu demokratski model vladavine, podržavaju „demokratsku otpornost“ i promovišu norme (povratak na rule-based order) demokratije nastupaju asertivno u odnosu na konkurentske autoritarne režime.
Suštinska, dugoročna prednost demokratija je u njihovoj sposobnosti da proizvode legitimne institucije, društvene inovacije i poverenje. Traganje za ravnotežom između bezbednosti i vrednosti ostaje ključni strateški zadatak demokratija u 21. veku.
U mišljenjima su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
