Redakcija Savremene politike boravila je u Kijevu, gde smo tokom nedelju dana imali priliku da razgovaramo sa predstavnicima ukrajinskih institucija, ekspertima i novinarima o tome kako zemlja sprovodi reforme na putu ka Evropskoj uniji dok traje ruska invazija.
Jedna od institucija koja ima važnu ulogu u procesu pristupanja je parlament – Vrhovna rada.
Kao strani novinari nismo mogli da uđemo u zgradu parlamenta zbog novih pooštrenih mera bezbednosti, uvedenih nakon što je Rusija intenzivirala vazdušne napade na prestonicu Ukrajine. Monumentalna zgrada Vrhovne rade danas je ograđena masivnim betonskim barijerama, protivtenkovskom metalnom preprekom i kontrolnim punktom ispred kog dežuraju pripadnici ukrajinske vojske.
Zbog toga smo razgovor sa predsednicom parlamentarnog odbora za evropske integracije, Ivanom Klimpuš-Cincadze vodili u prostorijama njene partije, Evropske solidarnosti.
Evropska solidarnost danas je opoziciona stranka koju predvodi bivši predsednik Petro Porošenko. Klimpuš-Cincadze je tokom njegovog mandata bila potpredsednica vlade zadužena za evropske i evroatlantske integracije.
Danas o istom poslu za Savremenu politiku govori iz perspektive rada i uloge parlamenta, čiji je rad rat produžio daleko izvan redovnog izbornog ciklusa.
Sadašnji saziv Vrhovne rade izabran je 2019. godine. Izbori predviđeni za 2023. nisu održani jer tokom ratnog stanja glasanje nije dozvoljeno. Od 450 poslaničkih mesta popunjena su 392. Uprkos tome, parlament mora da usvaja zakone kojima se ukrajinski propisi usklađuju sa pravilima EU. Od sposobnosti Rade da to čini zavisi i tempo pristupnih pregovora.
Savremena politika: Kao novinari iz Srbije, želeli bismo najpre da Vam postavimo pitanje o odnosima naših dveju zemalja. Ti odnosi su se razvijali posebno tokom prošle i ove godine. Proteklog meseca Srbiju je posetio i ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski. Bez obzira na to, Srbija ostaje jedina zemlja u regionu koja nije uvela sankcije Rusiji. Kako gledate na te odnose i koliko se o njima govori u Ukrajini?
Ivana Klimpuš-Cincadze: Ne mogu da kažem da je to na vrhu dnevnog reda, ali to jeste nešto što Ukrajince svakako zabrinjava.
Mi ovaj rat vidimo veoma jasno, crno-belo. To je rat zla protiv dobra, haosa protiv pravila i međunarodnog prava.
Mislim da je jedino ispravno stati na stranu dobra.
Kada je reč o sankcijama Ruskoj Federaciji, ne razumem sve veze koje postoje, niti razumem dugotrajan odnos Srbije i Rusije. Mislim da je vreme da se te veze prekinu i da se donese odluka.
Za nas je bolno što se Srbija nije pridružila sankcijama.
Savremena politika: Srbija izvozi oružje Ukrajini. To je u srpskoj javnosti nešto o čemu se ne govori, a mali broj građana je o tome informisan. Kako gledate na to? Koliko to znači, a koliko znači politička poruka koju Srbija šalje time što se nije pridružila sankcijama Rusiji?
Klimpuš-Cincadze : Iz moje perspektive, ovde nije reč samo o prodaji municije. Važno je da li Srbija stoji uz svoje evropske partnere u podršci Ukrajini. To je pitanje vrednosti.
U ovoj situaciji ne može se sedeti na dve stolice. Kod nas postoji izreka: ako pokušaš da sediš na dve stolice, pašćeš između njih.
Zato očekujem da politika Srbije prema Ukrajini bude jasna. Ona ne bi trebalo da ostane u sivoj zoni, jer takva neodređenost u ovoj situaciji ne bi smela da bude prihvatljiva.
SP: Deo javnosti na Zapadnom Balkanu smatra da su geopolitičke okolnosti omogućile Ukrajini da napreduje ka članstvu u EU brže od zemalja regiona. Šta biste rekli onima koji misle da je Ukrajina dobila lakši put?
Klimpuš-Cincadze: Mislim da mnogi ne razumeju gde se Ukrajina nalazila 2022. godine. Posle Revolucije dostojanstva 2013. godine sprovodili smo jedan od najsveobuhvatnijih i najambicioznijih Sporazuma o pridruživanju Evropskoj uniji.
U pojedinim oblastima naše reforme već su bile odmakle više nego u nekim zemljama Zapadnog Balkana. Razlika je bila u tome što naš Sporazum o pridruživanju nije Ukrajini davao perspektivu članstva u EU, pa se taj rad nije posmatrao kao korak ka članstvu.
Kada smo na početku ruske invazije punog obima zatražili status kandidata, dobili smo upitnik. Mislim da su naši odgovori mnoge iznenadili jer su pokazali koliko je Ukrajina već postigla.
Geopolitički faktor svakako je imao ulogu u odluci da se Ukrajini pruži evropska perspektiva. Ali zahvaljujući reformama koje smo sproveli bili smo uporedivi i sa zemljama koje su već imale status kandidata i radile na pristupanju.
Geopolitičke promene oživele su proces proširenja i za Zapadni Balkan. Mislim da je borba Ukrajine protiv Rusije doprinela novom načinu razmišljanja o proširenju unutar EU, a time su i zemlje Zapadnog Balkana dobile novu priliku.
Želim, međutim, da naglasim da je Ukrajina već tada u pogledu reformi bila na istom nivou kao neke zemlje koje su dugo imale status kandidata, a u pojedinim oblastima i ispred njih.
Trebalo bi da jedni druge procenjujemo objektivno i učimo jedni od drugih. Mi učimo iz iskustva zemalja Zapadnog Balkana, a neke od njih otkrivaju da i od Ukrajine mogu nešto da nauče.
Trebalo bi da polazimo od zajedničkog interesa da pristupimo Evropskoj uniji, umesto da na taj proces gledamo kao na takmičenje. Članstvo bi nam omogućilo zajedničko tržište, veću bezbednost, intenzivniju razmenu i zajednički rast.
SP: Ukrajina je uspela da otvori prve pregovaračke klastere. Kako se promenio proces pristupanja Ukrajine Evropskoj uniji i šta je danas drugačije u odnosu na pre godinu dana kada?
Klimpuš-Cincadze: Naša transformacija i čitav put ka EU odvijaju se u vreme veoma krvavog i teškog rata. Prioritet nam je da preživimo i da se istovremeno transformišemo, kako bismo imali ne samo sadašnjost već i budućnost. To moramo imati na umu kada govorimo o pristupanju Ukrajine Evropskoj uniji.
Nažalost, u pojedinim oblastima moramo da donosimo privremena rešenja, a nekada ne možemo sve da sprovodemo dok je snazi ratno stanje i rat punih razmera. Ali mi usvajamo zakone koji predviđaju da određene odredbe stupe na snagu odmah po okončanju ratnog stanja ili tri meseca kasnije. Dakle, rad se nastavlja.
U odnosu na pre godinu dana, uprkos otvaranju prvih klastera što je za nas veoma važno, mislim da je došlo do izvesnog zastoja u sprovođenju reformi povezanih sa Klasterom 1.
Te reforme povezane su i sa Instrumentom za Ukrajinu (Ukraine Facility) i finansijskom podrškom EU. Međutim, nedavno smo dobili novu vladu. Potrebno joj je vreme da preispita pojedine politike i ponovo uputi predloge zakona u parlament.
Novi premijer je obećao da će vlada tokom septembra parlamentu dostaviti oko 16 ili 17 novih predloga zakona. Na njima se već radi u saradnji s Evropskom komisijom. Nadam se da će to dati novi podsticaj reformama predviđenim u klasteru Osnove i utvrđenim prelaznim merilima.
SP: Šta će se desiti sa zakonima kada ti predlozi zakona stignu u parlament, s obzirom da je u ovim okolnostima teže obezbediti dovoljno glasova za usvajanje zakona?
Klimpuš-Cincadze: Dobro ste primetili da je, prema Ustavu, za usvajanje svakog zakona potrebna većina od ustavom predviđenog broja poslanika, a to je 450. Dakle, za svaku odluku potrebno je 226 glasova.
Trenutno imamo oko 392 poslanika, što znači da za usvajanje bilo kog zakona mora da glasa više od polovine sadašnjeg sastava parlamenta. To zahteva dodatnu mobilizaciju. Uprkos, ukrajinski parlament usvaja takve zakone.
Među većinom političkih snaga u parlamentu postoji potpuni konsenzus o dve stvari: borbi za opstanak, nezavisnost i teritorijalni integritet u ratu protiv Rusije, kao i evropskim integracijama.
Međutim, evropske integracije, kao i svaki pojedinačni zakon, zahtevaju intenzivan, otvoren i sadržajan dijalog između vlade i parlamenta. Nažalost, prethodna vlada nije bila naročito spremna da sarađuje sa poslanicima. Često bi parlamentu poslala predlog i jednostavno očekivala da poslanici za njega glasaju, bez rasprave i odgovora na iznete primedbe.
Nadam se da će nova vlada promeniti tu praksu. Novi premijer je zasad pokazao spremnost za saradnju sa parlamentom i sigurna sam da će nam to pomoći da postignemo rezultate.
Potrebna je neposredna saradnja tri strane: vlade, parlamenta i naših evropskih partnera. Često nam je potreban brz odgovor na pitanje da li je određena odredba u skladu sa očekivanjima naših partnera i njihovim tumačenjima pravnih tekovina EU.
SP: U više navrata upozorili ste da ne treba stvarati očekivanja da bi Ukrajina mogla da postane članica EU 2027. godine. Koji bi, iz vaše perspektive, bio realan rok za pristupanje Ukrajine i koje su najveće prepreke koje Ukrajina još mora da prevaziđe, osim rata?
Klimpuš-Cincadze: Verujem da sa građanima treba da razgovaramo realno i da ne podižemo očekivanja iznad onoga što je moguće.
To je veoma važno jer je podrška evropskim integracijama u Ukrjaini visoka, preko 73%. Iz moje perspektive, velike deo te podrške je i dalje emotivan. Moramo je pretvoriti u informisanu i trajnu podršku, umesto u očekivanje da možemo da zamahnemo čarobnim štapićem, preko noći promenio zemlju i postanemo članica EU.
Nikada nisam volela da govorim o datumima, čak ni kada smo se pripremali za viznu liberalizaciju jer sam razumela unutrašnji i spoljnu logiku tog procesa. Zato bih se i sada uzdržala od toga.
Ono što mogu da kažem jeste da Ukrajina, uprkos ratu, ima kapacitet da se menja i isprovede reformski program.
Ali mnogo posla predstoji i Evropskoj uniji. Mislim da bi se sa tim složili ljudi u Srbiji i drugim zemljama Zapadnog Balkana, uključujući Crnu Goru, Severnu Makedoniju i Albaniju. Sarađujemo sa kolegama iz tih zemalja i nastojimo da pratimo šta se u svakoj od njih dešava.
Posle 2022. godine postojalo je osećanje da EU razume koliko je hitno da se prilagodi i promeni kako bi omogućila naredni talas proširenja. Iz moje perspektive, tokom 2025. godine i 2026. godine taj osećaj hitnosti, kao i svest o potrebi da se Unija prilagodi prijemu novih država, počeli su da slabe.
SP: U EU se vodi rasprava o reformi procesa proširenja. Na stolu su različiti predlozi od postepene integracije do faznog pristupanja. Pojedine zemlje kandidati nezadovoljne su pojedinim predlozima. Kakav je stav Ukrajine? Šta je ono što je iz ukrajinske perspektive prihvatljivo?
Klimpuš-Cincadze: Za Ukrajinu je presudno da prelazna rešenja ne postanu konačna. Mislim da smo svi saglasni sa tim da je punopravno članstvo krajnji cilj procesa pristupanja kojem teži svaka zemlja.
Ipak, ne mislim da treba odbaciti predloge koji dolaze iz različitih prestonica, uključujući Berlin i Pariz. Imali smo ideje iz Holandije, baltičkih zemalja…
Svi treba da učestvujemo u tim razgovorima i razmotrimo kako bi svoju budućnost čvrsto vežemo za Evropsku uniju, uz garanciju da će potom uslediti punopravno članstvo.
Ne treba unapred odbacivati prelazne predloge. Možda bi trebalo da iskoristimo sadašnji zamah i priliku da jednom nogom zakoračimo u Evropsku uniju, vodeći računa o tome da ćemo s vremenom u njoj biti kao punopravni članovi.
SP: Prema vašem mišljenju da li je Evropska unija spremna da primi Ukrajinu, imajući u vidu veličinu, ono što se često spominje poljoprivredni sektor, ekonomske i finansijske potrebe? Mislite li da bi Ukrajina mogla da završi pripreme za pristupanje pre nego što EU sprovede sopstvene unutrašnje reforme, uključujući eventualne izmene ugovora?
Klimpuš-Cincadze: Stalno ističem da Ukrajina, zemlje Zapadnog Balkana, Moldavija i drugi kandidati ne smeju da budu taoci nedovršenih poslova unutar Evropske unije.
O tome vrlo otvoreno govorim s evropskim kolegama i nadam se da čuju i mene i predstavnike vašeg regiona.
Takođe, verujem da postoje brojni mitovi o teškoćama i bojaznima povezanim s ulaskom Ukrajine u EU. Njih pojačavaju Ruska Federacija, ruska propaganda i, žao mi je što to moram da kažem, korisni idioti i plaćeni ruski agenti u zemljama EU.
Ako tom pitanju pristupimo konstruktivno, objektivno i na osnovu stvarnosti, a ne mitova, jasno je da je pristupanje Ukrajine u zajedničkom interesu i EU i naše zemlje, sa svim našim poljoprivrednim kapacitetima i prednostima, ali i potrebama u toj oblasti.
Ukrajina može da ponudi i mnogo toga drugog što bi Evropsku uniju učinilo snažnijom i uticajnijom u svetu. Verujem da ti doprinosi nadmašuju moguće kratkoročne teškoće.
SP: Pomenuli ste Instrument za Ukrajinu. Na Zapadnom Balkanu imamo Plan rasta, u okviru kojeg su isplate takođe povezane sa reformama. Mnoge države kandidati nisu uspeli da povuku predviđena sredstva, kao što je slučaj sa Srbijom. Kakva je situacija u Ukrajini? Da li ste zadovoljni sprovođenjem reformske agende i koliko je proces njene pripreme bio inkluzivan? U Srbiji su opozicione stranke bile potpuno isključene.
Klimpuš-Cincadze: Nažalost, razgovori o tome šta treba uključiti u revidirani Instrument za Ukrajinu vođeni su između vlade i Evropske komisije. Dokument je nedavno ažuriran, nakon otvaranja prvog klastera u junu.
Međutim, tokom priprema za tu reviziju Evropska komisija je intenzivno razgovarala s ovdašnjim civilnim društvom, za koje mislim da je veoma snažno.
Organizacije civilnog društva pripremaju i godišnji izveštaj iz senke o dva ključna poglavlja klastera Osnove, poglavljima 23 i 24. To vam je verovatno poznato u Srbiji. Reč je o vladavini prava, borbi protiv korupcije, radu organa za sprovođenje zakona, migracijama i povezanim pitanjima. Statistika i finansijski nadzor takođe su veoma važni.
Ne bih rekla da sam zadovoljna saradnjom Evropske komisije s opozicijom. Nimalo. Ali nastojali smo da se naš glas čuje, između ostalog i kada je reč o potrebi da se prelazna merila povežu s Instrumentom za Ukrajinu.
Smatramo da će taj finansijski podsticaj povećati spremnost parlamenta da usvoji određene odluke, jer poslanici razumeju da su nam ta sredstva potrebna.
U tome su nas čuli. U suštini, sva prelazna merila sada su uključena u Instrument za Ukrajinu i povezana s finansijskom podrškom.
Nažalost, kasnimo s ispunjavanjem merila iz Instrumenta za Ukrajinu. Mnogo se očekuje od toga da tokom jeseni ponovo ubrzamo rad.
SP: Uskoro se očekuje novi izveštaj Evropske komisije o Ukrajini. Šta očekujete da će u njemu pisati i u kojim oblastima bi EU mogla snažnije da insistira na napretku?
Klimpuš-Cincadze: Objektivno, ne mislim da će ovogodišnji izveštaj biti podjednako pohvalan za Ukrajinu kao izveštaj iz 2025. godine.
Mislim da smo tokom protekle godine, od septembra 2025. do septembra 2026, izgubili zamah. Zato očekujem da će se priličan broj prošlogodišnjih preporuka ponoviti i u ovogodišnjem izveštaju.
Moguće su i dodatne preporuke zbog ciljeva koje nismo ispunili. To očekujem od izveštaja o proširenju u delu koji se odnosi na Ukrajinu.
Ne mogu biti zadovoljna sadašnjim tempom. Verujem da možemo i da moramo da se krećemo mnogo brže.
SP: Gde vidite najveći jaz između političkih obećanja i njihove primene, imajući u vidu da je opstanak zemlje glavni prioritet vlade?
Klimpuš-Cincadze: U izvršnoj vlasti – pri čemu ne mislim samo na vladu – vidim sklonost da se usredsredi na sektorske reforme umesto na reforme u oblasti osnovnih pitanja.
One zahtevaju promene u Kancelariji generalnog tužioca, Državnom istražnom birou i postupku izbora sudija, kao i jačanje kapaciteta i ovlašćenja antikorupcijskih institucija.
Ako i ne postoji otvoren otpor, prisutni su makar oprez i sporost u predstavljanju vizije izvršne vlasti za te reforme.
Verujem da sektorske reforme ne mogu uspeti ako ti temelji nisu postavljeni. Zbog svih razaranja koja je rat prouzrokovao, obnova će nam svakako biti potrebna, ali se ona ne može finansirati isključivo javnim novcem.
Biće nam potrebne privatne investicije, a one dolaze samo tamo gde postoji pouzdana vladavina prava i pravičan pravosudni sistem.
Te osnovne reforme moraju biti prioritet. Vidim raskorak između njihovog tempa i tempa sektorskih reformi.
SP: Pomenuli ste specijalizovana tela za borbu protiv korupcije. Čini se da je situacija u Ukrajini potpuno drugačije nego. udržava regiona, posebno u Srbiji, kada je reč o kapacitetima i nezavisnost institucija zaduženih za borbu protiv korupcije. Koji su glavni izazovi u Ukrajini? Jesu li te institucije nezavisne i da li postoje pokušaji vlasti da ih stave pod svoju kontrolu?
Klimpuš-Cincadze: Prošle godine postojao je pokušaj da im se u potpunosti oduzme nezavisnost. Veoma mi je drago što smo uspeli da zaustavimo taj napad zahvaljujući tri faktorima.
Prvi je bilo delovanje opozicije u parlamentu, zajedno s pojedinim poslanicima većine koji su se takođe tome usprotivili. Drugi je bila reakcija civilnog društva, koje je uprkos ratu izašlo na ulice i reklo „ne“. Treći je bilo delovanje naših partnera iz Evropske unije.
Veoma je važno to što te institucije sada postižu rezultate otkrivanjem korupcije. Ali naredni korak je presudan: da antikorupcijski sud, koji smo osnovali pre više godina, donosi pravične odluke zasnovane na vladavini prava.
Društvo mora da vidi da će nezakonito postupanje biti kažnjeno i da je kazna neizbežna.
Trenutno smo u fazi otkrivanja korupcije i sprovođenja istraga. To je važno, ali sledeći korak je presudan: društvo, državni službenici i političari moraju da vide da krivica povlači kaznu.
SP: Mađarska ponovo blokira napredak Ukrajine u procesu pristupanja. Iako Orban više nije na vlasti, i dalje je teško razumeti šta tačno Mađarska traži od Ukrajine u vezi s mađarskom manjinom. Mislite li da je reč isključivo o pitanju manjinskih prava i kako Ukrajina može da prevaziđe ovu prepreku?
Klimpuš-Cincadze: Pre otvaranja prvih klastera ukrajinska i nova mađarska vlada dogovorile su se kako da reše ta pitanja. Zato naknadnu blokadu preostala četiri klastera od strane Mađarske vidim kao još jednu veštačku prepreku.
Mislim da je ona povezana s obećanjem premijera Petera Mađara da neće žuriti s podrškom brzom napretku Ukrajine ka EU. Blokadom otvaranja preostalih klastera pokušava da ispuni to obećanje dato domaćoj javnosti.
Objektivno, do prošlog decembra uslovi za sva četiri klastera bili su praktično usaglašeni i unapred nezvanično saopšteni Ukrajini. Dvadeset šest zemalja se s njima saglasilo, a jedino im se tada protivila Orbanova Mađarska.
Mislim da ovo pitanje treba rešiti na evropskom nivou, a ne bilateralno, između Ukrajine i Mađarske.
