U noći između 7. i 8. septembra u Kijevu se ponovo oglasila uzbuna za vazdušnu opasnost. Ruske balističke rakete pogodile su ukrajinsku prestonicu. Narednog jutra, dok su pristizale vesti o posledicama napada, vodili smo razgovore o zakonima, pregovaračkim poglavljima, prelaznim merilima, reformama… Rat je bio prisutan u svakom razgovoru, ali ga naši sagovornici nisu predstavljali kao prepreku ili razlog zbog kog bi Ukrajina usporila reforme na svom evropskom putu.
Redakcija Savremene politike boravila je početkom septembra u Kijevu. Imali smo priliku da razgovaramo sa donosiocima odluka, aktivistima, stručnjacima i novinarima o ukrajinskom procesu evropskih integracija i preprekama sa kojim se zemlja suočava pokušavajući da postane članica Evropske unije.
Iz Beograda smo došli sa pitanjem koje se neretko postavlja u Srbiji i regionu: koliko je Ukrajina zaista napredovala, a koliko je napredak na evropskom putu posledica rata i geopolitičke odluke Evropske unije da se proširi.
Ukrajina je status kandidata za članstvo u EU dobila 2022. godine, a pristupne pregovore formalno započela dve godine kasnije. Prošlog septembra, uprkos ratu, završen je proces skrininga – detaljne provere usklađenosti svojih propisa sa pravom EU. Ukrajina je u julu otvorila dva klastera, koji se odnose na vladavinu prava i spoljne odnose.
Kao što je to slučaj i sa drugim zemljama kandidatima, otvaranje klastera tek je početak. Ukrajina mora da uskladi domaće zakonodavstvo sa pravilima EU, a zatim i da pokaže i da ih primenjuje.
Prema Nacionalnom programu za usvajanje pravnih tekovina EU (NPAA), predviđeno je preuzimanje 1,717 evropskih pravnih akata i priprema oko 300 novih zakona. To je obim reformi i posao koji čeka vladu i ukrajinski parlament, Vrhovnu radu. Bez obzira na rat, tempo reformi nije usporio.
Vlada Ukrajine ima ambiciju da svoj deo posla u procesu pristupanja završi do kraja 2027. godine.
Reforme počele mnogo pre početka pregovora
Iako je Ukrajina tek pre dve godine zvanično počela pregovore sa Evropskom unijom, reforme su počele mnogo ranije.
Odluka bivšeg predsedika Viktora Janukoviča da 2013. godine odustane od potpisivanja Sporazuma o pridruživanju pokrenula je proteste na Majdanu, iz koji su prerasli u Revoluciju dostojanstva.
Posle promene vlasti, 2014. godine potpisan je Sporazum o pridruživanju i započela reforme koje su približavale njene propise evropskim. Prema podacima ukrajinske vlade, do kraja 2025. godine sprovela je 84% obaveza iz Sporazuma o pridruživanju EU, u odnosu na 81% godinu ranije.
U to vreme Ukrajina nije imala priznatu perspektivu članstva u EU, ali je Sporazum o pridruživanju previđao političko i ekonomsko približvanje. Usklađivanje sa evropskim standardima podstakao je i proces vizne liberalizacije, a građani Ukrajine su bez viza počeli da putu u prostor Šengena 2017. godine.
Zbog toga, kako navode naši sagovornici u Kijevu, Sporazum o pridruživanju je podsticao promene i zato se ne može reći da je Ukrajina u procesu pristupanja krenula od nule.
Sistem koji procesuira najmoćnije čak i u vreme rata
Da Ukrajina nije počela od početka, nego da je u pojedinim aspektima naprednija od većine kandidata koji pregovoaraju o članstvu duže od deceniju, najbolje se vidi u oblasti borbe protiv korupcije.
Za glavnog urednika Evropske pravde Sergija Sidorenka, izgradnja antikorupcijskog sistema jedan je od najvažnijih rezultata reformi započetih posle Revolucije dostojanstva 2014. godine.
Sidorenko podseća da je želja građana za bezviznim putovanjem u EU tada pomogla da vlast prihvati promene kojima su se delovi političkog sistema protivili. Pod pritiskom civilnog društva i međunarodnih partnera, Ukrajina je postepeno gradila institucije sposobne da vode postupke protiv visokih funkcionera.
Taj sistem danas ima tri ključne karike. Nacionalni biro za borbu protiv korupcije, NABU, vodi istrage; Specijalizovano antikorupcijsko tužilaštvo, SAPO, zastupa optužbe; o predmetima odlučuje Visoki antikorupcijski sud.
Kako za Savremenu politiku objašnjava Jaroslav Kuzišin iz Fondacije De jure, bilo je važno izgraditi arhitekturu antikorupcijih institucija kako bi došlo do opipljivih rezultata u oblati borbe protiv korupcije.
„Čak i kada je NABU vodio dobre istrage, predmeti su zatim odlazili redovnim tužiocima i sudovima, gde su mogli da nestanu, da informacije procure ili da postupci zastanu. Zato smo zaključili da je potreban čitav sistem nezavisnih institucija, od istražne policije do specijalizovanog suda“, kaže Kuzišin.
Rezultati su merljivi, iako ne znače da je korupcija iskorenjena.
Prema podacima NABU-a i SAPO-a, u prvoj polovini 2026. otvoreno je 360 novih istraga, 107 osoba dobilo je obaveštenje da su osumnjičene, a sudu je upućeno 56 optužnica protiv ukupno 106 ljudi. U istom periodu doneto je 55 osuđujućih presuda protiv 76 osoba u predmetima ovih institucija.
Da taj sistem može da dosegne do najviših funkcija pokazuje slučaj bivšeg predsednika Vrhovnog suda Vsevoloda Knjazeva. U junu 2026. godine, posle sporazuma o priznanju krivice u predmetu primanja mita, osuđen je na pet godina zatvora, uz oduzimanje imovine. Andrij Jermak, bivši šef kabineta predsednika Volodimira Zelenskog, osumnjičen je u odvojenom predmetu navodnog pranja novca kroz izgradnju luksuznih nekretnina.
Sposobnost tih institucija da rade bez političkog pritiska više puta je bila na proveri.
Pokušaj vlasti da u julu 2025. godine izmenom zakona ograniče nezavisnost NABU-a i SAPO-a izazvao je masovne proteste građana Ukrajine, a pred domaćim i međunarodnim pritiskom ukrajinska vlada je odustala.
Oleksandra Bulana, istraživačica Ukrajinskog centra za evropsku politiku, ocenjuje da Ukrajina u borbi protiv korupcije već ima osnovu na kojoj može da gradi naredne reforme, dok je posao u pojedinim oblastima pravosuđa i unutrašnjih poslova znatno teži.
„Korupcija i dalje postoji, ali institucije zaista rade, istražuju i procesuiraju“, kaže Bulana.
Bilateralni problemi već usporavaju tempo
Iako Ukrajina želi da izbegne dugotrajne pregovore kakve poznaje Zapadni Balkan, već se suočila sa preprekom koja je regionu dobro poznata: država članica EU koristi mogućnost da zaustavi naredni korak u pristupanju zbog bilateralnog spora.
Mađarska je u septembru ponovo uskratila podršku napretku u pregovorima, insistirajući da Kijev najpre sprovede dogovorene garancije za mađarsku manjinu u Zakarpatskoj oblasti. Budimpešta je blokirala otvaranje novog klastera, koji se odnosi na unutrašnje tržište i konkurentnost.
U osnovi spora su i ukrajinska pravila o školovanju na manjinskim jezicima. Oleksandra Bulana objašnjava da su izmene uvedene kako bi učenici bolje savladali ukrajinski jezik, ali da su pogodile i škole u kojima se nastava odvijala na mađarskom.
Kako podsteća, Kijev i Budimpešta su pre otvaranja prvog klastera postigli dogovor o mapi puta za manjinska prava, čija je primena deo merila u poglavlju 23.
Prema njenim rečima, pojedini rokovi iz tog dogovora još nisu ni nastupili, dok Mađarska već ocenjuje da Ukrajina ne čini dovoljno.
„Nije uvek jasno šta tačno Ukrajina treba da uradi da bi Mađarska dala zeleno svetlo“, kaže Bulana. Ona upozorava i da spor ima unutrašnju političku dimenziju u Mađarskoj, ali da se pitanje manjinskih prava neće rešiti samo promenom vlasti.
Benefiti pre punopravnog članstva za Ukrajinu neophodni
Ivan Nagornjak sa Instituta za evropsku politiku (EPIK) u razgovoru za Savremenu politiku podseća da je punopravno pristupanje na kraju i politička odluka država članica, čiji se budući stavovi danas ne mogu predvideti.
Zato smatra da građani i privreda moraju ranije da osete koristi od sprovedenih reformi.
„Ako ukrajinske kompanije primene pravila EU, a ne dobiju odgovarajući pristup Jedinstvenom tržištu, to bi moglo da bude politički i ekonomski pogubno. Pitaće se zašto plaćaju cenu primene tih pravila ako ne dobijaju koristi“, kaže on.
Kao primer Nagornjak navodi proizvođače čelika, koji bi morali da ulože velika sredstva u modernizaciju postrojenja kako bi smanjili emisije CO₂ i uskladili se sa evropskim pravilima. Smatra da bi, ako Ukrajina uvede i sistem trgovine emisijama usklađen sa sistemom EU, njene kompanije trebalo da dobiju odgovarajući tretman pri izvozu na evropsko tržište. Takva ulaganja posebno su teška za preduzeća koja istovremeno obnavljaju pogone oštećene u ruskim napadima
Nagornjak vidi i način da se ekonomske koristi povežu sa vladavinom prava: pristup pojedinim delovima tržišta mogao bi da zavisi od ispunjavanja prelaznih merila u pravosuđu i borbi protiv korupcije. Tada bi i kompanije imale neposredan interes da traže reforme institucija.
Na pitanje da li kraj 2027. godine vidi kao realističan da Ukrajina završi svoj deo posla, Nagornjak ocenjuje da zemlju očekuju ozbiljne institucionalne reforme koje moraju da se dogode u okolnostima rata.
On smatra da bi, uz ozbiljnije ulaganje, zemlja institucionalno mogla da bude spremna oko 2029. ili 2030. godine, dok bi ekonomska spremnost zavisila od rata, obnove i dostupnog kapitala.
Sagovornici Savremene politike dodaju da Ukrajinu očekuje i ozbiljna reforma javne uprave, kao i poljoprivrednog sektora koji već izaziva zabrinutost među pojedinima članicama EU. Zaključuju da će brzina evropskog puta zavisiti o sposobnosti zemlje da se transformiše u vremenu rata, ali i političkih odluka unutar Unije.
Ovo je prvi tekst u serijalu Savremene politike nastalom tokom boravka naše redakcije u Kijevu. U narednim tekstovima čitajte detaljnije o reformama, institucijama i ljudima koji oblikuju evropski put Ukrajine.
