Kada je u pesmi „Krivi smo mi“ Balašević opevao narod koji sam sebi izriče presudu, narod koji je, dok su se stvari dešavale, stajao sa strane i ćutao, uveravajući sebe da je ćutanje neka vrsta bezbednog utočišta, a ne izbor koji nosi sopstvenu težinu, nije ni slutio da će se to ćutanje jednog dana premestiti na drugu adresu.
Decenijama kasnije, ta ispovest je ostala neprijatno tačna, samo je promenila junaka – narod je, na sreću, pronašao glas, a neko drugi razlog da ćuti.
Već više od godinu i po dana, studenti su preuzeli tuđi posao – da pamte obećanja koja vlast, iz meseca u mesec, marljivo zaboravlja. To pomeranje – ko ćuti, a ko govori – prepoznali su i evroparlamentarci, kada su početkom jula izglasali rezoluciju o Srbiji, kao da je i samom Strazburu bilo jasno da mora da požuri da bi stigao za onim što se u državi već neko vreme kretalo.
Šta tekst rezolucije čini težim za čitanje nije spisak poglavlja u kojima nema napretka – to se, na neki način, i očekuje – nego to koliko je pažljivo, gotovo pedantno, formulisano žaljenje zbog onoga što je učesnike protesta od 15. marta prošle godine pretvorilo u osumnjičene za sopstvenu traumu.
Poslanici nisu stali na uopštenoj rečenici o „zastrašivanju“ – imenovali su metu, ali i sam mehanizam, kampanju koja je studente lažno optužila da su na Slaviji sami simulirali upotrebu zvučnog topa. Tim pre što ni više od godinu dana kasnije istraga nije rasvetlila okolnosti koje su proizvele te sumnje.
Ali dok predistražni postupak još traje, kod nas se već stiglo mnogo dalje. Javni servis je emitovao čitavu specijalnu emisiju sa „rekonstrukcijom“ događaja, sa gostima koji su, gotovo bez izuzetka, govorili istim tonom koji je zvučao kao da je presuda već pala – iako, formalno, nije. Tako je i ovog puta odgovor stigao sa svih strana, osim sa one sa koje je jedino morao.
Dok je Parlament, dakle, birao da bude rigorozan prema takvim detaljima, Komisija je odabrala drugačiji ton prema istoj zemlji. Preporuka data državama članicama da se u julu otvori Klaster 3 – uz priznanje da je tehnički spreman za otvaranje već više od četiri godine – zvučala je kao pokušaj da se proces pristupanja nastavi uprkos činjenici da politički zamah za njega već dugo slabi.
Ali Komisija, ma koliko verovala u sopstvenu dijagnozu, ne odlučuje sama o sledećem koraku – tu odluku donosi Savet, koji istog dana kad je u Strazburu izglasana rezolucija, nije dao zeleno svetlo.
Ono što tu blokadu zapravo održava nije nedostatak tehničke spremnosti, koju je i sama Komisija priznala, nego odsustvo političke volje – i baš u toj razlici leži prava ironija naslova ovog teksta.
Ta volja bi se, konkretno, prepoznala po jednoj stvari koju je lako proveriti, a teško lažirati – da li se reforme sprovode i onog dana kada niko iz Brisela ne gleda? Ili se sve dešava samo uoči izveštaja, a zamire čim se izveštaj zatvori? Dok god se to ne dogodi, nema smisla govoriti o „poslednjem koraku” – jer poslednji korak, po definiciji, ne postoji dok se koraci i dalje broje unazad.
Vlast u Srbiji već godinama ume da govori jezikom žurbe: da je gotovo sve sprovedeno, da je samo poslednji korak preostao, da se Brisel, u stvari, prema njoj odnosi nepravedno strogo s obzirom na sve što je „učinjeno“. I onda, kad ni takva žurba ne bude dovoljna za napredak u pregovorima, isti glas se okreće u čuđenje, gotovo uvređeno: kako to da nam, posle svega, i dalje ne veruju?
Evropa u ovoj priči nije pasivna strana koja samo čeka da se nešto desi – iz godine u godinu, kao neki uporni refren, konstatuje isto stanje: pravosudni zakoni koji se menjaju samo pod pritiskom, REM koji čeka na sopstvenu nezavisnost, izborna reforma zaglavljena na pola puta, spoljna politika koja kaska za sopstvenim obećanjima.
Problem je što vlast na sve te tačke odgovara sopstvenim refrenom. Kad je Klaster 3 blokiran, s državnog vrha je stigao odgovor da se politička volja država članica ne može promeniti. Tačno zapažanje, samo upola izrečeno. Jer se ćuti o jednoj drugoj volji, onoj koja nikad nije bila tuđa – da se reforme sprovedu čak i kad ugrožavaju moć onih koji bi trebalo da ih sprovedu.
Evrointegracije Srbije zato sve manje liče na napredovanje, a sve više na ranu koja se previja tek kad počne ozbiljno da krvari – usvoji sporan zakon, pa ga pod pritiskom izmeni; odstupi od spoljne politike, pa se naknadno uskladi kad više nema izbora. Lečenje dolazi redovno, ali uvek kao odgovor na sopstvenu štetu, nikad kao briga unapred – i dok evrokomesari u tome još uspevaju da nađu razlog za strpljenje, evroposlanicima je sve teže.
Ono što je, možda, najteže priznati jeste da Srbija u Evropskom parlamentu ima sve manje prijatelja koji bi bez pitanja stali uz nju. Evropska narodna partija je, još pre nekoliko meseci, pokrenula unutrašnju proveru uloge SNS-a u sopstvenim redovima – nešto slično onome kroz šta je, mnogo sporije i mnogo bučnije, prošla mađarska Fidesz. Ali ono što je glasanje jasno pokazalo jeste da je taj razlaz stvaran i van procedure – kad je trebalo glasati, većina poslanika EPP-a stala je iza iste, oštre rezolucije.
Ipak, institucionalna usamljenost je vrsta pritiska koji se lako pretvara u politički kapital, dok se onim što ista ta vlast krije kod kuće ne može upravljati na isti način. Narod o kome je pevao Balašević, više ne pristaje da ćuti, i upravo ta promena je ono što ovaj trenutak razlikuje od onog u pesmi – ali ona nije rasteretila državu njenog dela odgovornosti, samo ga je preusmerila tamo gde je i pripadao od početka.
Državni vrh već godinama uspešno održava dva paralelna narativa koji se retko sreću u istoj rečenici: pred Briselom je jezik urednog kandidata, koji navodi sprovedene reforme i ispunjene uslove, a pred sopstvenim biračima je jezik suverenosti koja ne priznaje spoljni autoritet, u kome se ista Evropska unija, čije je poverenje pred prvom publikom tako pažljivo negovano, pred drugom svodi na nekoga ko nema pravo da sudi.
Naslov ovog teksta, u tom smislu, upućen je upravo njima koji tu dvostrukost održavaju. Dok se te dve politike ne spoje u jednu, pitanje iz naslova neće dobiti odgovor – ne zbog neizvesnosti oko toga hoće li „Evropa” sačekati, nego zbog dokaza da još nije odlučeno šta bi joj se, kad sačeka, uopšte imalo pokazati.
U studentskim komentarima su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
