Kada dve najuticajnije članice EU zajednički na sto stave formulu za ubrzanje proširenja, to zvuči kao dugo očekivana dobra vest.
Ali novi predlog Berlina i Pariza postepene integracije lako bi mogao da se pretvori u nešto drugo – udobniju, bolje opremljenu čekaonicu za EU. U njoj bi se služila osveženja i slatkiši u vidu različitih prelaznih koraka, ali bi krajnji cilj – za većinu kandidata – ostao podjednako udaljen kao i do sada.
Da li su kancelar Merc i predsednik Makron predložili ubrzanje proširenja, ili zapravo priznali da brzog članstva – nema?
Politička retorika francusko-nemačkog papira je snažna. Poziva se na ispunjavanje obećanja Solunskog samita, starog više od 20 godina, i naglašava da zajednički plan nije zamena za puno članstvo, već podsticaj za brži napredak. Odavno su prošla vremena u kojima je Makron dovodio u pitanje samu potrebu širenja Unije.
Međutim, u samom planu mogu se prepoznati tek dva suštinski nova elementa. Prvi je predlog da se pregovarački klasteri otvaraju isključivo na osnovu predloga Evropske komisije. Iako nije jasno da li to znači generalno napuštanje jednoglasnog odlučivanja zemalja članica o međukoracima u procesu, takav pristup bi svakako mogao da ubrza pregovore i ograniči mogućnost bezbrojnih bilateralnih blokada.
Drugi ključni element je puna integracija u Jedinstveno evropsko tržište za zemlje koje ispune sve kriterijume. Građani i privreda tih zemalja bi tako mogli da uživaju gotovo sve prednosti evropske integracije i pre formalnog članstva.
Ostatak francusko-nemačkog plana uglavnom je reciklaža već dobro poznatih ideja o kojima se priča godinama, ali koje vrlo teško dobijaju konkretan oblik. Ukratko: više sastanaka i programa EU u kojima Zapadni Balkan mahom – već učestvuje.
Nude se učestaliji susreti sa Evropskom komisijom i Evropskim parlamentom, prisustvo sednicama Saveta ministara u svojstvu posmatrača bez prava glasa, učešće u programima Kreativna Evropa, Erazmus plus, Horizont Evropa. Ponuđena je i sektorska integracija u delove Jedinstvenog tržišta, kao što su SEPA, „Roming kao kod kuće“, Transportna zajednica i druge.
Problem je što se veliki deo toga u dobroj meri već primenjuje, što govori da autorima ponestaje mašte u sastavljanju repertoara parcijalne integracije.
Jer, koliko god sve ove inicijative bile vrlo korisne, teško je poverovati da će stvari kao Erazmus plus, ili „pojačana saradnja sa agencijom Fronteks“, probuditi novi reformski elan na Balkanu, podstaći Skoplje da promeni ustav, ili navesti Beograd na poteze koji bi ograničili politički uticaj na medije i pravosuđe.
U tom pogledu, predlog Berlina i Pariza „otkriva toplu vodu“ ideje o postepenoj integraciji, sa nekih sedam-osam godina zakašnjenja.
Elementi ove ideje našli su se još u Strategiji proširenja Evropske komisije iz 2018. godine. Potom su je detaljno razradili tink-tenkovi u Briselu i Beogradu. Bivši predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel se za nju zvanično založio 2022, a sada je konačno dobila i pečat francusko-nemačkog tandema.
Ali ono čega u papiru Berlina i Pariza nema možda je važnije od onoga što se u njemu nalazi.
Nema jasne, predvidljive mape puta ka punopravnom članstvu za one koji ispunjavaju uslove.
Upravo je to bio ključni element Strategije proširenja iz 2018. godine, koju su države članice tada ignorisale. Strategija nije nudila garanciju članstva do određenog datuma, već je izložila najbolji scenario sa okvirnim rokovima i jasnim opisom posla koji treba obaviti da bi se scenario ostvario. To je trebalo da pošalje ključnu poruku – bolne reforme se isplate, a cilj je dostižan za one koji napreduju.
Francusko-nemački papir u neku ruku polazi od suprotne pretpostavke: pošto je članstvo u EU za neke još daleko, nude se prelazne nagrade i „slatkiši“, u nadi da će to sprečiti nazadovanje zemalja koje su zaglavljene u procesu.
Doduše, postoje tumačenja da bi upravo Jedinstveno tržište moglo da bude faktor koji menja pravila igre i zemlje poput Srbije „vrati na evropski put“.
Uveren da punopravno članstvo nije realna opcija, Beograd godinama nije bio zainteresovan za suštinske reforme, a u poslednje vreme otvoreno je poručivao da mu je važniji pristup Jedinstvenom tržištu i Šengen zoni, nego sama EU.
U odgovoru na to, Berlin i Pariz sada nude „ostvarljiv cilj“ u vidu pune integracije u Jedinstveno tržište. To bi omogućilo da građani i privreda budu tretirani gotovo kao deo EU i bez formalnog članstva. Po toj logici, konkretna korist u doglednoj budućnosti mogla bi da obnovi motivaciju Beograda za poteze koji ga vode ka Briselu.
Ali u ovoj jednačini ima previše nepoznatih.
Jedinstveno tržište moglo bi da postane tačka susreta interesa protivnika proširenja u Berlinu i Parizu i onih u Beogradu i regionu koji su spremni da prihvate i niži oblik evropske pripadnosti, ukoliko on podrazumeva manje obaveza i manje reformskih žrtava.
Da li je to zaista ključna etapa na putu ka članstvu ili dugoročni parking za zemlje poput Crne Gore, koje su ispunile uslove, ali čekaju da EU postane „spremna“?
Zašto bi se države koje ispune kriterijume zadovoljavale nečim manjim? Pogotovo kada Norveška i Island svoj pristup tržištu skupo plaćaju, dok su siromašnijim državama Balkana potrebni i evropski kohezioni fondovi.
Francusko-nemački papir bio bi sjajna vest da se pojavio pre deset ili makar pet godina, kako bismo danas, posle perioda postepene integracije, razgovarali o pristupnim ugovorima zemalja regiona.
I danas on donosi neke dobre vesti. Pre svega, priznanje da politika proširenja mora da se menja i da Evropska unija mora da održi svoju reč.
Ali gomilanje prelaznih rešenja samo po sebi neće biti dovoljno.
Najbolji dokaz da politika proširenja funkcioniše biće – da se proširenje zaista i dogodi.
Zato bi za Srbiju i region verovatno snažniji podsticaj od pristupa Jedinstvenom tržištu bio prijem Crne Gore u Evropsku uniju u naredne dve ili tri godine.
Sve drugo rizikuje da dobije ocenu koja već često prati evropsku politiku prema regionu: premalo, prekasno.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
