Znam da će ovaj tekst izazvati mnogo kritika i verovatno mnogo debate. I ta debata, a verovatno i ovaj tekst su irelevantni, jer je tema takva. I tekst ima za cilj upravo to da pokaže, koliko je u stvari besmislena trenutna rasprava o odnosima između studenata i opozicije i pokušajima da se usiljeno nametne tema nekakvog „zajedničkog fronta“. Ovaj tekst ima i dodatni cilj da ukaže na važnost „obnove partizma u Srbiji“ jednog dana kada bude demokratije.
Vučić je urušio partizam u Srbiji
Ovih dana se dosta u medijima priča o nepoverenju u političke partije opozicije i o tome koliko im se ne veruje, koliko im se gotovo pa sve zamera, koliko je biti član partije postalo gore od bilo čega. Volim to da spomenem, ljudi misle da je bolje da su im deca policajci ili „prodavačice ljubavi“, samo da nisu u partiji.
I to nije ništa novo. Za to je najodgovornija vlast. Ona je ta koja je uništavala opoziciju, sve što pretpostavlja reč „politika“ ili „političko“ i sve partijsko. Dugo godina se radilo na tome da postoji samo veliki vođa – predsednik Republike, a da je sve drugo prljavo, odvratno, korumpirano, za izbegavanje.
I da, predsednik je bio izuzetno uspešan u tome. Koliko je samo pokreta nastalo poslednjih godina, kao makar pokušaj da se politički subjekt nekako razlikuje od partije. Iako suštinski – možete da se zovete pokret, partija ili marsovci, šta god – ona organizacija koja učestvuje na izborima sa ciljem da osvoji i vrši vlast je suštinski ono što je politička partija i što takve organizacije razlikuje od bilo kojih drugih. Pa i studentska lista će biti ono što je suštinski partija.
A možda i najvažnije u svemu – bez partija, nema ni demokratije. Kada obnovimo ovu državu – jedan od jako teških, a najvažnijih poslova će biti „obnoviti partizam“ (ne višepartizam, nego uopšte partizam jer ovde gotovo da nema prave političke partije osim SPS-a) u Srbiji i vratiti normalnu ulogu koju ti subjekti, posrednici između građana i vršenja ili kontrole vlasti, moraju da imaju u savremenim demokratijama i normalnim društvima.
U današnjoj, nedemokratskoj Srbiji mi nemamo nikakav „partizam“ i zato ne možemo pretpostavljati da je sve normalno i da postoje neke definisane uloge aktera. I ovu tezu ću argumentovati ne samo sa strane opozicije, već sa strane vlasti. Tim upornim „ubijanjem partizma“, Aleksandar Vučić je došao do momenta u kome on mora da razvlašćuje svoju stranku (sa stotinama hiljada članova i neograničenom vlasti).
Uz to, u njegovoj širokoj koaliciji ne postoji relevantna politička partija (osim nekoliko manjinskih partija), sve ih je skrajnuo i gotovo pa uništio. I SPS je u poslednje vreme u velikim problemima kao tradicionalni postizborni koalicioni partner. I naravno najvažnije – Vučić je shvatio u kolikom je problemu zbog ubijanja partizma u Srbiji da je još od 2022. godine krenuo da najavljuje rebrendiranje u pokret kako bi pobegao od balasta svoje partije.
Odgovorno ću reći da je u tome zakasnio i da su taj dugo najavljivani Narodni pokret za državu pre njega napravili studenti svojim blokadama, protestima i organizacijom. I o kakvim mi partijama da pričamo u Srbiji, kada najveća i najjača „partija“ vlasti sa neograničenom vladavinom duže od 10 godine sama sebe razvlašćuje? Partijski život i prave partije ne postoje.
SNS je profitirao od rascepkanosti opozicije
A i kakve smo partijske opozicione navike imali u prethodnih 12 godina? Od jedne velike Demokratske stranke – njeni bivši lideri i funkcioneri su napravili za 10 godina tri nove stranke – SDS, SSP i Narodnu. A onda i iz te Narodne stranke nastalo je još dve stranke – SRCE i NPS. Usitnjavanje do maksimuma. A pojedinačni rejtinzi svi odreda jednocifreni i bez dugotrajnih koalicionih aranžmana (osim cenzus koalicije NDSS i POKS).
Sa opozicione strane razbijanja partizma, mogu samo da dodam činjenicu da je ubedljivo najjači politički subjekt u svim istraživanjima (osim NSPM) od skoro politički pokret Kreni-Promeni. Od partija, ni traga ni glasa. Vučić je temeljno radio na uništavanju partizma, opozicija svesno ili nesvesno pomogla.
Pre nego pređem na odnose između studenata i partija opozicije, samo ću kratko ukazati na odnose između SNS-a i opozicije svih ovih godina. To su odnosi moći između jednog velikog političkog aktera (SNS-a ili preciznije samog Vučića) i mnogo malih političkih aktera.
Vučić je gotovo konstantno na svim izborima osvajao preko 40, a neretko i preko 50% glasova, dok je najbolji rezultat sa druge strane u svim tim godinama bio rezultat Srbije protiv nasilja 2023. godine sa tek 24%. Nebo i zemlja. Engleska i Srbija u fudbalu. Da ne pričam da nikada jedan opozicioni politički subjekt svih ovih godina nije bio dvocifren u istraživanjima javnog mnjenja. Ni blizu niko nije bio. Taj odnos političke borbe i moći nikada nije bio balansiran.
Uvek sam slikovito ukazivao na to koliko su Vučiću važni oni “stubići” u grafikonima istraživanja javnog mnjenja, gde je jedan akter suvereno dominantan, na drugom mestu još jedan koalicioni partner iz vlasti (SPS) i onda mnogo opozicionih patrljaka sa podrškom od po nekoliko procenata (pa neka je i 9,9%), vizuelno to ljudima ne govori da su bilo kakve promene moguće.
E pa, tome je došao kraj. Sada imamo jednog opozicionog dominantnog političkog aktera i to su studenti i njihov pokret. Ako pogledate istraživanja koja mere studentsku listu (ne računam one koji ne pitaju za studentsku listu), onda vidite da je neko – ako ništa drugo u balansu moći sa Aleksandrom Vučićem (namerno ne pišem sa SNS-om). A ona kredibilnija istraživanja (makar za mene), daju i sasvim solidnu prednost studentskoj listi u odnosu na Vučića.
I to je promena koju su nam doneli studenti u prethodnih godinu dana. Ona promena osećaja da su promene moguće. Nadu. I to je nepobitna činjenica.
Danas su studenti dominantan politički akter
Kada sam pisao iznad o odnosima moći između vlasti i partija opozicije (potpuni disbalans moći), taj obrazac je sada prisutan i u odnosu studenata i partija opozicije. Imamo dominantnog novog političkog aktera sa ogromnim rejtingom i podrškom sa jedne strane i opet opoziciju u patrljcima sa druge strane. Ni sada kada su u disbalansu moći unutar opozicionog spektra, nismo videli ozbiljnija ukrupnjavanja i saradnju.
Uz to dodajem i dve činjenice – prvi među opozicijom nije nijedna partija, već takođe novi politički akter (od 2024) Kreni-Promeni, a DS je možda i prvi put u poslednjih 10 godina izmeren na preko 3% (u istraživanju koje nije merilo studente kao ponuđenu listu). Za ova dva politička subjekta je zajedničko što su najviše podržali studente.
I to je ta nova dinamika političkih odnosa – studenti kao najjači politički akter, Vučić kao neko kome svakodnevno opada rejting (jer da je Vučić najjači odavno bi bili održani vanredni izbori ili makar raspisani) i mnoštvo malih partija opozicije koje dodatno zbog pojave novog aktera imaju daleko manji rejting nego pre (logično, studenti su preuzeli najveći broj tih opozicionih birača).
I taj odnos između studenata i partija opozicije nije odnos ravnopravnosti i balansa i ne može ni da bude, jer je jedan akter daleko snažniji od drugog (a teško da mogu da kažem od drugog jer ni taj “front” nije jedinstven, već se pre može reći od drugih – kojih je najmanje tri kada bismo maksimalno hipotetički spajali iole logično u neke koalicije, a u ovom trenutku možemo da kažemo da ih je i petnaest).
I u tom smislu – o tome kako će izgledati borba protiv SNS-a je nešto o čemu odlučuje ovaj značajno dominantniji politički akter (studenti), a ne partije opozicije. Oni postavljaju agendu te borbe, oni biraju metode, oni postavljaju pravila. Više je nego logično. Dominantan, nadmoćan front borbe protiv vlasti već postoji i on je Studentski pokret ili ti studentska lista. Ostali su nebitni. Ovaj akter je mnogo jak. Bez partija opozicije. I bez Kreni-Promeni.
A oni mogu da se priklone tom jačem akteru koliko im bude dopušteno i da se nadaju da će politički preživeti. I da hvataju svoje prilike na lokalnom nivou gde im to dopusti dominantan akter. Ništa više od toga. I u institucionalizovanim partijskim sistemima partije nestaju ili postaju irelevantne, šta tek očekivati u društvima u kojima nema ni sistema, ni partija ni partizma.
Pa da li mislite da mali partneri vlasti npr. Pokret socijalista (Vulin) ili Srpska narodna partija (Nenad Popović) u koaliciji sa SNS-om dogovaraju frontove i strategije i o nečemu odlučuju ili samo prihvataju ono što im dominantan akter prepusti. Prosto, takvi su odnosi moći među njima.
Pitanje učešća opozicije na izborima nije važno
Međutim, šta vidimo da će se desiti u budućnosti kada do izbora dođe? Znamo od starta da će studenti ići na izbore bez partija opozicije. Očekivano i sa razlogom. Partije im predstavljaju ograničenje, balast, problem (vidite prvi pasus ponovo ako ste hteli da me kritikujete zbog ovog). I vidimo da će najveći deo opozicionih partija ići na izbore. Neki ih kritikuju zbog toga – neki ih grčevito brane. Ja ću reći da je čak i irelevantno da li će ili neće (uz dozu ograničenja).
Svako ima pravo na pasivno biračko pravo – da bude biran. I nikome to ne možemo zabraniti. Ni SNS-u u ovom trenutku, pa ni opozicionim partijama. I to je njihova autonomna odluka na koju ne može niko sa strane da utiče. Svi imaju pravo da se kandiduju. Ali, imaju i potencijalnu odgovornost za rezultat.
U tom smislu, sve dok su studenti jači akter od Vučića – partije opozicije ne mogu da naškode na izborima (ko god da ostane ispod cenzusa od te opozicije, ti glasovi će u krajnjoj liniji pri prelivanju mandata ostaviti istu razliku studentske liste u odnosu na vlast).
Jedini problem može biti da opozicione partije pokupe dovoljno glasova da spuste studentsku listu ispod SNS-a. Tada bi potencijalnim pogrešnim izbornim planiranjem, neukrupnjavanjem i velikim brojem izbornih lista u slučaju bacanja glasova (svi oni glasovi za liste koje ostanu ispod cenzusa) mogli da naprave ozbiljne probleme. S tim što sam siguran da bi među simpatizerima partija opozicije prevladao efekat glasanja za velikog aktera i budućeg velikog pobednika, što bi smanjilo problem studentskoj listi.
Sve ovo promišljanje (broja listi i analiza ponašanja svojih birača i simpatizera) je deo odluke partija opozicije o tome da li će na izborima učestvovati i kako. A rekao bih da učešće partija opozicije na izborima uopšte ne garantuje političko preživljavanje. Takva je situacija. Sve je poremećeno i ništa nije normalno u državi koja nije demokratija i koja nema ni “partizam”.
Meni iskreno u ovom trenutku (podvlačim u ovom trenutku), deluje da su položaj, snaga i uticaj opozicionih partija koje bi da idu na izbore toliko irelevantni da ne mogu ni da zasmetaju studentskoj listi. I u skladu sa tim – irelevantna tema za javne rasprave i debate, a posebno da ove rasprave pokreću te iste partije opozicije jer mi deluje da ovakvom njihovom komunikacijom (posebno u poslednjih mesec dana) odnos moći između studenata i njih može samo dodatno da raste u korist studenata.
Kao što sam rekao u uvodu – ovo nije tema koja je od bilo kakve važnosti za bilo šta i nema potrebe stvarati jaz i podele među bilo kim. Nebitne teme u ovom trenutku kada se vidi odnos moći. Posebno imajući u vidu stanje u javnom mnjenju Srbije koje apsolutno ne ide na ruku Vučiću i da postoji ozbiljna opasnost da će se na prve naredne izbore čekati do aprila 2027. godine, do redovnih predsedničkih izbora.
Možda tada budu i samo predsednički, bez vanrednih parlamentarnih izbora (redovan termin za njih je poslednja nedelja 2027. ili prva nedelja 2028. godine). A to su izbori na kojima “pobednik odnosi sve”, za razliku od parlamentarnih (nema skupštinskog prenosa, poslaničkih mesta, sredstava za redovan rad političkih aktera – nema ničega). Pa možda tek u tim okolnostima celokupna ova debata bude još besmislenija.
Studenti su napokon doneli nadu
Ono što je ovde još važno naglasiti, vlast je nad partijama opozicije dominaciju ostvarila nedemokratskim metodama – medijskom propagandom, kontrolom političkog života, ucenjivanjem i pretnjama i gotovo neograničenim (državnim, javnim, našim) resursima. Ukinuli su politiku, demokratiju, a i partizam. O koga se i Vučić na kraju opekao pa pravi pokret.
Sa druge strane, studenti su svoju dominaciju u odnosima moći ipak ostvarili poštenim putem. Oni su stekli ogromno poverenje naroda, ja bih rekao pre svega svojom žrtvom. Blokadama, protestima, a najviše studentskim šetnjama kroz Srbiju. Neću reći da se opozicija nije više puta žrtvovala do sada (između ostalog i gradski odbornik Stefan Simić je šetao po Srbiji zajedno sa studentima), ali to očigledno do sada nije bilo uspešno. Sada jeste uspešno.
Studenti su dali, do pre godinu dana potpuno nezamislivu, nadu biračima orijentisanim protiv vlasti, a nada i vera u bolji život je najveći pokretač svakog pojedinca. Studenti imaju neverovatnu mogućnost mobilizacije građana – da ne pričam o 15. martu ili Vidovdanu ili okupljanjima širom Srbije tokom leta. A rekao bih da su studenti veoma dobro razvili svoju organizaciju – ne samo u univerzitetskim centrima, nego širom Srbije.
I dodatno, ne nose politički balast na sebi. Nema ružne prošlosti iza njih. Nema poraza, svađa, političkih promašaja, pogrešnih odluka, cenzus koalicija, loših kandidata, preletanja itd. Naravno, sa studentskom listom od 250 ljudi potencijalno će se otvoriti neka od tih tema – ali trenutno ih nema.
I da ponovim, odnosi studenata i opozicije su nebitna tema. Ima toliko važnijih tema koje građanima bude ili jačaju nadu i motivišu ih. Za početak, najavljene studentske šetnje za Novi Sad na obeležavanje godišnjice od pada nadstrešnice. Pričajte o tome, motivišite ljude. Ne o nebitnim temama.
U mišljenjima su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
