Kada je tačno počelo dugo putovanje Srbije u Evropu, kojem niko ne vidi kraj, a početka jedva da se ko seća?
2009. godine, kada smo zvanično podneli zahtev za članstvo? 2015. kada smo počeli pregovore? Ili 2008. godine, kada je potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju? Možda u Solunu 2003, kada je EU obećala svima na Balkanu da će jednog lepog dana biti deo porodice?
Pre će biti ipak da je evropski put Srbije, suštinski, ako ne formalno, počeo pre tačno 25 godina, odmah posle 5. oktobra 2000. godine i pada Miloševićevog režima. To je bio nužni, mada, pokazaće se, ne i dovoljni preduslov za put koji je usledio.
Samo nedelju dana posle 5. oktobra, tadašnji predsednik Vojislav Koštunica bio je počasni gost na samitu EU u Bijaricu, na poziv francuskog predsednika Žaka Širaka. „Učinićemo sve da vam pomognemo na putu povratka kući, povratka Evropi“ rekao je tada Širak. “Budućnost SR Jugoslavije je u EU”, uzvratio je Koštunica. Da li je iko tada u Bijaricu mogao da pretpostavi da će taj put trajati decenijama? Da će se 2025 godine Srbija ponovo naći na slepom evropskom koloseku, dok se Albanija i Crna Gora ozbiljno približavaju ulasku u stanicu?
Četvrt veka kasnije, članstvo Srbije deluje jednako udaljeno kao i oktobra te 2000, ali uz jednu ključnu razliku – većina građana Srbije sada tvrdi da ga više ne želi. Povratak u Evropu nestao je sa voznog reda.
Tako bar pokazuje serija istraživanja javnog mnjenja u poslednjih nekoliko godina – jasan znak da nije reč o trenutnom raspoloženju, već o postojanom trendu. Najnoviji nalazi Eurobarometra posebno su u tom pogledu ubedljivi: članstvo Srbije u EU podržava samo 33 odsto građana, a čak 45 odsto građana ne veruje da će njihova zemlja ikada postati deo EU, što je najniži nivo podrške među zemljama kandidatima.
“Anketa je pokazala snažnu ukupnu podršku pristupanju EU na Zapadnom Balkanu, s izuzetkom Srbije“, zaključili su istraživači.
Kako objasniti ovaj „srpski izuzetak“?
Kako smo došli do toga da je na evropskom kontinentu, sa 27 zemalja članica i 10 zemalja kandidata, Srbija jedino pravo evroskeptično ostrvo? Kako je moguće da je podrška članstvu Srbije prosečno veća u EU (47 odsto), nego u samoj Srbiji?
Prvi i najočigledniji odgovor glasi – proces traje predugo. Teško je održati entuzijazam za nešto što u razumnom, doglednom, roku ne dovodi do svog cilja. Oni koji su rođeni u oktobru 2000. godine danas su odrasli ljudi od 25 godina, ravnodušni prema obećanju članstva. Njima više nije ni važno ko to obećanje nije ispunio – imaju svakako pametnija posla od otvaranja i zatvaranja klastera.
Ali predug boravak u čekaonici ipak ne može biti objašnjenje za srpski skepticizam. Već dvadeset i kusur godina čekaju i svi drugi na Balkanu, od Severne Makedonije do Crne Gore i Albanije, da ne govorimo o BiH i Kosovu. Pa ipak, podrška EU je i dalje svuda većinska: od 82 odsto u Tirani do 69 odsto u Skoplju.
Zato mora da je odgovor ipak na nekoj drugoj strani.
Ono što svakako Srbiju izdvaja od drugih u balkanskoj čekaonici je upitno evropsko opredeljenje nominalno proevropskih vlasti. Taj šizofreni pristup je zaista srpski nacionalni specijalitet. Samo u Srbiji je dominantni javni govor većine mainstream medija i zvaničnika antievropski. Samo u Srbiji su pozitivne poruke rezervisane za aktere izvan Evrope: Rusiju, Kinu, BRIKS, pa i Ameriku Donalda Trampa. Vlada premijera Đura Macuta je, ako dobro brojim, trinaesta vlada po redu koja u svom programu ima EU, ali raskorak između proklamovanog i stvarnog sve je teže pomiriti.
Evropi, kojoj inače težimo, se pripisuje sve: od Tompsonovog koncerta i hrvatskog nacionalizma, do „Kurtijevog terora“ na Kosovu. Od neprincipijelnog uslovljavanja i dvostrukih standarda u procesu pristupanja, do ugrožavanja nacionalnih interesa u Republici Srpskoj i na Kosovu. Obeležavanja tragičnih godišnjica iz ratnih devedesetih uvek su i dobra prilika da se upre prstom na zapad i EU zbog duge liste starih i novih nepravdi, uz prateću retoriku sa milioševićevsko-šešeljevskog repertoara. U poslednjoj fazi je Evropska unija, kojoj inače težimo, odgovorna i za organizovanje obojene revolucije u Srbiji i ulogu u rušenju legitimno izabranih vlasti.
Zašto bi iko normalan podržavao članstvo u organizaciji koja nam po toliko osnova radi o glavi? Po rečima jednog bivšeg čelnika EU, ne možete od ponedeljka do subote pljuvati po EU, a onda se u nedelju probuditi i reći – ja sam na evropskom putu. Odnosno, možete, ali onda se ne treba čuditi stavu javnosti.
Ali sve ovo je ipak samo deo priče o srpskom anti-EU sentimentu.
Na drugom kraju političkog spektra, opozicioni i kritički orijentisani deo javnosti Evropsku uniju vidi kao saučesnika ili, u najboljem slučaju, nemog posmatrača urušavanja demokratije u Srbiji. Proces pristupanja, koji je trebalo da budu poluga reformi, pretvorio se u praznu ljušturu koja maskira nazadovanje, umesto da istinski popravlja prava i slobode građana.
Za ljude koji već jedanaest meseci demonstriraju po ulicama i gradovima Srbije, reakcije EU su zakasnele i razočaravajuće. Brisel sada ponavlja da se njegovi zahtevi poklapaju sa zahtevima studenata, ali malo ko veruje da je Evropa saveznik u borbi za demokratiju i vladavinu prava. Nasuprot Ukrajini, Moldaviji i Gruziji, u Srbiji se u borbu protiv korupcije i za pravnu državu ne ide pod zastavama EU. Naprotiv, građani koji protestuju zameraju joj pragmatične dilove sa vlašću i spremnost da zarad stabilnosti, ekonomskih i geopolitičkih interesa, žrtvuje sopstvene vrednosti.
Da bi stvar bila još komplikovanija – u nekim stvarima prorežimski i opozicioni pogledi na EU se poklapaju.
Srbija već decenijama nikako da prelomi da li je članstvo u EU strateški cilj ili pretnja po državne interese, posebno u slučaju Kosova. Tu dilemu dele mnogi, na svim stranama političkog spektra.
U tome je još jedan element „sprskog izuzetka“ – stalno prisutna tenzija između evropske orijentacije i nacionalnog interesa.
Rezultat je vrednosna konfuzija u društvu, u kojoj su demokratske države Evrope percipirane kao protivnici srpskih nacionalnih interesa, dok su autoritarni režimi poput Rusije i Kine viđeni kao zaštitnici Srbije. Takav stav kod građana učvršćuje cinizam prema samoj ideji članstva u EU, demokratije i evropskih vrednosti.
U ovoj „savršenoj oluji“ koja je zahvatila reputaciju EU u Srbiji, svoj veliki deo odgovornosti, naravno, ima i sama Evropa. U sadašnjoj krizi zauzela je stav „sačekaj i vidi“. Godinama je glumila zainteresovanost za proširenje, ali je suštinski bežala od odluka. Rat u Ukrajini probudio je EU iz geopolitičkog dremeža, ali dela još uvek kaskaju za rečima. Brisel još nije sasvim prelomio kada i kako da integriše Zapadni Balkan.
U međuvremenu, Albanija i Crna Gora su prepoznale trenutak i ozbiljno kucaju na evropska vrata. Ako Unija odluči da ih otvori, Srbija bi mogla da ostane još usamljenija u čekaonici, zaglavljena u dubokoj društveno-političkoj krizi i trajnom resentimanu prema Evropi.
Šta li će u tom slučaju pokazati neko novo istraživanje Eurobarometra?
Koliko će godina imati oni rođeni u oktobru 2025 godine kada Srbija , kao što je Žak Širak nekad rekao, konačno „stigne kući“?
Ako ikada stigne.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
