Amerikanci su za manje od tri sata operacije u Venecueli odradili posao, a Donald Tramp je čitavom svetu poslao poruku kako u stvarnosti izgleda politike sile.
Šef Bele kuće kritikovao je svojevremeno invaziju Iraka 2003. i „večiti rat“ u Avganistanu i tvrdio da će se SAD okrenuti sebi i napustiti intervencionizam, ali tokom svog drugog mandata pokrenuo je oružane akcije na tri kontinenta i pokazao da se željan projekcije američke moći ne usteže od promena režima.
Dok se i dalje hvali da je sprečio osam ratova, za godinu dana je bombardovao Iran i Siriju, potom Nigeriju, a sada je izveo piratsku akciju otmice, deportacije i suđenja predsedniku Venecuele Nikolasu Maduru i njegovoj supruzi u Njujorku.
Samozvani mirotvorac je za kratko vreme postao najratoborniji predsednik u novijoj američkoj istoriji. Tvrdi da „upravlja“ Venecuelom, ali ne da bi širio demokratiju i štitio ljudskih prava u zemlji marksističkog diktatora. Preuzima energetske potencijale, ali njegov strateški cilj nije nafta.
Tramp je ledeni pragmata, a kao lovac na svaki profit – politički, finansijski, energetski ili vojni – prihvata ono što u Vašingtonu dugo pokušavaju da demantuju: prošlo je vreme američke globalne hegemonije.
Došlo je vreme da se gradi nov poredak koji će se usaglašavati isključivo sa rivalskim partnerima moći sa kojima je Tramp spreman da deli sfere uticaja: Kinom i Rusijom. Peking i Moskva nemaju ništa protiv. Povodom Venecuele ograničili su se na diplomatsku „zabrinutost“ i retoričke osude i ne idu dalje od toga.
Ostvaruju se zamisli omiljenog Putinovog konzervativnog političkog filozofa i teoretičara ruske Evroazije Aleksandra Dugina koji zastupa tezu sveta kojim vladaju tri imperije: ruska, kineska i američka.
Nova Trampova doktrina nacionalne bezbednosti, koja će naredne tri godine predsedničkog mandata određivati politiku Stejt departmenta i Pentagona, jasno poručuje: „Dani kada su Sjedinjene Države podupirale čitav svetski poredak poput Atlasa su prošli.“
Trampov prioritet je Zapadna hemisfera. Potom Azija/Pacifik. Za Evropu tu jedva da ima mesta.
Doktrina koja se od početka 19. veka zvala po petom predsedniku SAD Džejmsu Monrou postaje Donro doktrina po kojoj Donald želi apsolutnu kontrolu nad američkim „dvorištem“: od Centralne Amerike preko Kariba do Latinske Amerike.
Partnerima u Moskvi i Pekingu poslata je poruka ohrabrenja da se na isti način postaraju o svojim „dvorištima“. U Ukrajini ili oko Tajvana, kako kome zatreba.
Dugo su Vašington i CIA obarali progresivne režime i postavljali diktatorske hunte od Čilea, Argentine i Brazila preko Urugvaja, Paragvaja i Bolivije do čitave Centralne Amerike i Kariba.
Kuba je kao „ostrvo markiszma“ uspevala da se sačuva, ali poslednje tri decenije američko dvorište počelo je da zarasta u „levičarski korov“.
Političari poput bolivijskog Eva Moralesa, venecuelanskog Uga Čavesa i Nikolasa Madura ili brazilskog Injacia Lula da Silve tražili su viši stepen nezavisnosti. Sve je propraćeno rastućim uticajem američkog rivala – Kine – koja je postala drugi najveći trgovinski partner Latinske Amerike, posle SAD.
Tramp je rešen da stvari postavi na svoje mesto. Njegova osvajačka lista nije završena Venecuelom. Ona je tek početak. Kandidati su Meksiko, Kuba, Kolumbija.
Ohrabren slabašnim odgovorom Evropljana na napad na Venecuelu koji „potkopava fundamentalne principe međunarodnog prava“ , kako je ocenio Ured UN za ljudska prava, Tramp sada u vizuri ima i još jedan komad Zapadne hemisfere: više od dva miliona kilometara kvadratnih evropske zemlje – Grenland.
Imperijalistički, neokolonijalni dizajn spoljne politike oslanja se isključivo na brutalnu silu. „Svetom se upravlja snagom, silom i moći. To su gvozdeni zakoni sveta od početka vremena“, tumači ovu agresivnu politiku Trampov savetnik za unutrašnju bezbednost Stiven Miler.
Svestan slabosti Evropljana i njihovog truda da ne povrede njegovu narcisoidnu sujetu tokom pregovora o miru u Ukrajini, američki imperator spreman je da kupi ili oružjem zauzme suverenu dansku teritoriju.
Da li će time uništiti NATO, ne zanima ga. Kao što Putina nije zanimalo šta će na Zapadu reći kada je kretao u invaziju Ukrajine. Kao što se Si Đinping, uz ovakvog Trampa, ne bi obazirao na reagovanje sveta ukoliko se odluči na vojno prisajedinjenje Tajvana.
Koju će cenu platiti Amerika, u kojoj Trampovi saveznici izjavljuju da je Demokratska stranka „domaća ekstremistička organizacija?“ Dokle će ići totalitarnost koja je SAD udaljila od tradicionalnih saveznika i približila istočnim despotijama?
Na koje će sve dilove biti spreman šef Bele kuće? Ukrajina, Venecuela čine se kao najava. Koliko će trajati ovaj pokušaj preoblikovanja Amerike i sveta?
Novi svet koji pravi Imperijalna hemisferska trojka najvećih vlastodržaca oslanja se isključivo na silu i ne obećava ništa dobro. Bez obzira u čijem se „dvorištu“ nađete.
Tramp nesumnjivo ima hibris moći. Ubeđen je da je pametniji, odlučniji i oštriji od svojih prethodnika, ali zaboravlja izreku Nikola Makijavelija da „ljudi mogu da krenu u rat kada hoće, ali ne mogu uvek da se povuku kada bi voleli“.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
