“Stranka je osnovana da pobeđuje…da bude na vlasti, a ne da bude u opoziciji.” Tomislav Nikolić, Centralna otadžbinska uprava SRS, 12. septembra 2008.
Ovo je ujedno bilo i podrhtavanje tla koje će kulminirati najvećim političkim zemljotresom u srpskom višestranačju sve do pojave studentskog pokreta krajem 2024. godine. Taj politički zemljotres bilo je rađanje SNS. Radikali, većina njih, je batalila svoj antievropski, antizapadni identitet, suštinu svoje politike, i okrenula se za 180 stepeni, samo sa ciljem da budu vlast, a ne opozicija.
Ovaj tekst je predlog još jednog političkog zemljotresa u Srbiji, sa istim praktičnim pristupom politici koji je zastupao Nikolić u gorenavedenom citatu – da stranke u opoziciji više ne budu opozicija, već da budu vlast.
Ako bih do kraja adaptirao čuveni Dositejev apel Srbima, napisao bih: “Ujedinjenja, braćo moja, ujedinjenja, a ne savezi i koalicije.”, samo što bi ovo moje bilo upućeno strankama i koalicijama u opoziciji.
Sada javno predlažem ono što sam mnogo puta pričao iza zatvorenih vrata, i desnici kada su imali potencijala da ujedinjenjem dođu do 20% biračkog tela pre par godina, i prošle godine proevropskoj opoziciji. Predlažem ujedinjenja stranaka opozicije, tj. faktički prestanak postojanja istih i nastanak nove političke stranke. Možda i dve nove, to su već nijanse.
Smatram da je ujedinjenje jedina opcija koja će ih spasiti od političkog nestanka. Iako istraživanja pokazuju da bi dve koalicije opozicije, pored velike studentske liste, mogle da prođu cenzus i da bi to čak i doprinelo snažnijoj pobedi nad režimom, izgledi da sadašnje političke organizacije opstanu u današnjem formatu nakon sledećih parlamentarnih izbora su bliži nuli.
Pojedinačno, to su sada sve patuljci, i njihov identitet nije ono što oni smatraju svojim identitetom – bilo da smatraju da im identitet leži u ideologiji, političkoj poziciji prema nekom pitanju ili u prepoznatljivosti lidera. Dakle u martu 2026. godine jedino što im je preostalo od identiteta je da su to stranke “stare opozicije”, ili još šire – stranke “Ancien régime”-a, tj. jednog političkog sistema koji uključuje i sve lutke Aleksandra Vučića počevši od SNS i SPS sve do raznih Vulina, Krkobabića i Popovića ove zemlje.
Verujem da sledeći izbori jesu i odluka između “starog režima” i “novog režima”, i to ne u smislu koji se često narativno eksploatiše kao “promena sistema”, “reset” ili slično, već veoma usko mislim na grupu ključnih političkih aktera u zemlji, tj kompletnu promenu tog pejzaža. Padom režima Aleksandra Vučića vrlo verovatno pada i “stari režim”, urušavaju se i nestaju postojeći politički akteri i rađaju se novi. Nove stranke, da.
Vratite se na citat sa početka teksta. Izgovara ga lider stranke koja je tačno četiri meseca pre toga osvojila 30 procenata glasova na izborima. Ja ovde pričam o akterima među kojima trenutno ne može da se nađe jedan koji može samostalno da pređe krnji cenzus od 3% (dobro ajde, par njih plešu okolo).
Ključni argumenti za ujedinjenje
Argument broj jedan je da im preti politički nestanak ukoliko to ne urade. Ne vidim scenario u kojem nakon promene režima Aleksandra Vučića bilo koja od stranaka “starog režima” može da se nada da prosperira, pogotovo ako ne učestvuje u novoj Vladi Republike Srbije, i ako nema Predsednika Republike.
Drugi argument je pozitivan efekat ujedinjenja na javnost koja je navikla da se stranke cepaju, dele i mrcvare do političke smrti. Verujem da će potres tog zemljotresa zaista dodati na kredibilitetu toj novoj organizaciji.
Treći argument je skidanje balasta identiteta “starog režima”. Gore sam obrazložio zašto sve te stranke nemaju nijedan drugi identitet u očima glasača.
Četvrti argument mi je snaga privlačenja nakon promena. Kao što rekoh, neminovno ćemo videti stvaranje novih organizacija posle promena, jer će ljudi koji vrše vlast ići ka nekom ukrupnjavanju. Postojanje novog, većeg aktera koji ima sposobnost apsorpcije bi moglo da predstavlja poželjnu platformu za vezivanje mnogim individuama koje vrše vlast nakon promena.
Koje su to stranke (i pokreti)?
Gledam u sve relevantne i prepoznatljive opozicione, parlamentarne i vanparlamentarne, stranke i pokrete na nacionalnom nivou. Verovatno bi im se na tom putu priključio sijaset kombi stranaka, ali ja bih to sve prihvatio na njihovom mestu. Mislim da bi bio veliki uspeh i da od svih njih nastanu dve stranke.
Besmisleno je ustručavati se zbog samopercipiranih identitetskih razlika, ili još gore lične netrpeljivosti i sujete. Stranka postoji da bi vršila vlast.
Ovde bih citirao mog kolegu Nikolu Jovića, kada smo pričali o spremnosti opozicionih aktera da se menjaju i adaptiraju ukoliko žele da osvoje vlast – “Ako vi hoćete da budete u pravu, a ne da vršite vlast, osnujte fondaciju “Mi smo u pravu” i do kraja života se zadovoljavajte tom pričom, nemojte se baviti politikom.
Zašto ujedinjenje a ne koalicija?
Zato što su koalicije i savezi odavno sažvakana priča sa uvek istim ishodima, i građani Srbije imaju odbojnost prema istim. U skorijoj političkoj istoriji Srbije, koalicije su model preživljavanja, a ne osvajanja vlasti.
I uvek nose razočarenje kada se raspadnu nakon izbora, iako ja smatram da je to normalna pojava kada su koalicije u pitanju. Građani gledaju drugačije na to, i zato ujedinjenja, a ne koalicije.
Da li je to realno?
Rekli bi mnogi – nažalost ne. Takve sam odgovore dobijao kad god bih to predlagao. Razlozi su nebitni, odgovor bi najčešće bio čvrsto ne, to je nemoguće.
Ja ipak mislim da je ovo što predlažem mnogo lakše nego što je radikalima bilo da okrenu leđa Šešelju, svojoj ideologiji i svemu što su pričali i radili dve decenije i pođu potpuno drugačijim pravcem. Dakle, daleko od toga da je nemoguće. Teže je bilo Tomislavu Nikoliću.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
