Načelnik Generalštaba Albanije Arben Kinđi najavio je prošle sedmice da će ta država, Hrvatska i Kosovo održati zajedničke vojne vežbe tokom ove godine, od čega dve u Zagrebu i jednu u Tirani, preneli su albanski mediji. Prema Kinđijevim rečima, plan saradnje “obuhvata ne samo zajedničke vežbe, već i razmenu iskustava i dublju operativnu koordinaciju”. Takav korak temelji se na sporazumu (Memorandumu) o saradnji u domenu odbrane, koje su tri strane potpisale u martu 2025, što je izazvalo izuzetno oštre reakcije vlasti Srbije.
Zvanični Beograd tvrdi da je Memorandumom prekršen subregionalni sporazum o kontroli naoružanja iz 1996, kao i Rezolucija 1244 SB UN, prema kojoj je KFOR jedina oružana sila na KiM.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić osvrnuo se na najavu iz Tirane o sprovođenju zajedničkih vojnih vežbi proteklog vikenda, komentarišući za TV Informer oružanu akciju SAD protiv Irana i eskalaciju tenzija na Bliskom istoku. On je na pitanje novinara kako vidi planove saveza Albanija-Priština-Hrvatska, ponovio tvrdnje da je “to upereno protiv Srbije”.
“Opazio sam u hrvatskoj štampi da pišu kako ću ja poludeti pošto će oni imati vojne vežbe u Zagrebu i Tirani. Kao da je to protiv mene upereno. Ne, to je upereno protiv Srbije, ja sam potpuno racionalan, apsolutno miran i smiren… Kada govorimo o Hrvatskoj, to je zemlja koja nam ne isporučuje okrivljene za najteža dela, terorizam i udar na državni poredak. Oni na najbrutalniji način pokazuju da su neprijateljski nastrojeni prema nama”, konstatovao je Vučić.
U osvrtu na retoriku Aleksandra Vučiča, Ramadan Ilazi, direktor istraživanja Kosovskog centra za bezbednosne studije iz Prištine, kaže za Savremenu politiku da razume da se u Beogradu sa zabrinutošću odnose prema ovom sporazumu o saradnji, “ali ne vidim objektivan razlog za takvu zabrinutost, s obzirom na to da sa stanovišta vojne i bezbednosti glavni akter na Kosovu ostaje NATO u okviru svoje misije KFOR”.
“Senzacionalizacija ovog sporazuma o saradnji u oblasti odbrane izgleda da je u velikoj meri vođena unutrašnjopolitičkim kalkulacijama, naročito u vreme kada se predsednik Vučić suočava sa krizom kredibiliteta”, konstatuje Ilazi.
“Sporazumi o saradnji su tipična odbrambena strategija malih država”
Krajem januara u Zagrebu je održan sastanak Hrvatske, Albanije i Kosova na nivou direktora za odbrambenu politiku i naoružanje. Ministarstvo odbrane Hrvatske saopštilo je da se razgovaralo o mogućnostima za unapređenje saradnje u oblasti odbrambenih kapaciteta, interakciji između odbrambenih industrija potpisnika memoranduma i o koracima za dalju implementaciju Memoranduma, potpisanog 18. marta 2025. u Tirani.
Takođe, početkom februara, u Skadru je održan sastanak načelnika generalštabova oružanih snaga Albanije i Hrvatske i komandanta Kosovskih bezbednosnih snaga. Kako je saopšteno, fokus razgovora bio je na produbljivanju vojne saradnje kroz konkretne planove.
Nekoliko dana kasnije, na marginama Minhenske bezbednosne konferencije sastali su se ministri odbrane Hrvatske i Albanije, kao i premijeri Kosova i Hrvatske, Aljbin Kurti i Andrej Plenković.
“Delimo zajedničke vrednosti sa Hrvatskom, a ona je pristalica našeg članstva u NATO i Evropskoj uniji”, poručio je tom prilikom Kurti.
Plenković je na društvenoj mreži Iks napisao da je sa Kurtijem razgovarao o stanju u regionu, bezbednosnim izazovima i statusu hrvatske manjine u Janjevu, ističući da “Hrvatska nastavlja da jača saradnju sa Kosovom i podržava njegov evropski put”.
U reakciji na ta susrete, Vučić, koji je takođe boravio na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, naveo je: ”Vidim da su se ovde sreli Plenković i Kurti, sreli su se i ministri odbrana Hrvatske, Albanije, baš lepo”.
“Ako im je cilj bio da nas zabrinu, zabrinuli su nas, i u skladu sa tim preduzimaćemo korake”, rekao je on.
Ipak, nekoliko dana kasnije Vučić je tokom svetskog samita u Nju Delhiju poručio da je “dugo razgovarao sa Plenkovićem”.
“Po prvi put smo govorili na temu vojnog saveza Prištine, Tirane i Zagreba. Mogu da kažem da je premijer Plenković rekao da to nije upereno protiv Srbije”, kazao je predsednik Srbije.
Prema mišljenju Ramadana Ilazija, vojnu saradnju između Kosova, Albanije i Hrvatske treba prvenstveno shvatiti “kao normalan i legitiman oblik odbrambene saradnje između Kosova i država članica NATO-a, koje obe svojim vojnicima doprinose misiji KFOR na Kosovu”.
“To je, takođe, tipična odbrambena strategija malih država. Ovaj sporazum može pomoći Kosovskim bezbednosnim snagama u daljem razvoju i jačanju njihove usklađenosti sa NATO standardima. Takvi sporazumi nisu neuobičajeni u Evropi ili u našem regionu, i obično imaju za cilj jačanje interoperabilnosti, obuku i mogućnosti reagovanja na krizne situacije”, ističe Ilazi.
Naš sagovornik navodi da je, pre nego što je 2023. postala članica NATO-a, Finska provela decenije produbljujući bilateralnu odbrambenu saradnju sa Sjedinjenim Državama, Švedskom i Velikom Britanijom.
“Baltičke zemlje su sledile isti put devedesetih godina 20. veka, mnogo pre nego što su se pridružile NATO-u 2004. Potpisivale su bilateralne odbrambene sporazume, organizovale NATO vežbe i tako dalje. Albanija, Bugarska, Italija i Severna Makedonija sklopile su sporazume o mobilnosti oružanih snaga. Takođe je važno podsetiti da su i Albanija i Hrvatska članice NATO-a i da su povezane principima kolektivne odbrane NATO-a. Kao takve, oni ne mogu da sklapaju odbrambene sporazume koji bi potkopali sigurnost Alijanse ili njenih članica, ili stvorili nove izazove za njih. Do danas, koliko mi je poznato, ni NATO ni KFOR nisu izrazili zabrinutost zbog ove saradnje”, ističe Ilazi.
Sličan stav zastupa Senada Šelo Šabić, naučna savetnica Instituta za razvoj i međunarodne odnose (IRMO) u Zagrebu, koja za Savremenu politiku kaže da ne vidi navedeni vojni sporazum kao pretnju Srbiji “niti miru u regionu”.
“Reč je o odbrambenoj saradnji unutar okvira definisanih međunarodnih obaveza – Hrvatska i Albanija su članice NATO-a, Hrvatska priznaje Kosovo, i saradnja se razvija unutar evroatlantskog bezbednosnog konteksta. Takvi oblici saradnje uobičajeni su među partnerima i sami po sebi ne predstavljaju destabilizirajući faktor”, konstatuje Šelo Šabić.
Ona napominje da “hoće li se nešto interpretirati kao pretnja, zavisi od političke poruke koja se želi poslati”.
“Ova inicijativa može se predstaviti kao pretnja, ali se može posmatrati i kao korak prema jačanju regionalne otpornosti i interoperabilnosti, što dugoročno može da otvori prostor i za širu regionalnu bezbednosnu saradnju, kada se za to stvore politički uslovi”, objašnjava Šelo Šabić.
Ramadan Ilazi ističe da se trilateralni vojni sporazum ne može sagledavati odvojeno od dva značajna događaja koji su se desili u proteklih nekoliko godina – nemogućnosti Kosova da postane član NATO-a, i “slučaja Banjska”.
Ilazi napominje i da je “sugestija predsednika Vučića da bi Srbija trebalo da uči na primeru strategije Azerbejdžana u Nagorno-Karabahu, sa pravom izazvala zabrinutost na Kosovu”.
“Članstvo u EU i NATO značajno bi smanjilo bezbednosne dileme na Zapadnom Balkanu”
Govoreći o mogućim scenarijama u vezi sa jačanjem bezbednosti na Zapadnog Balkana, Ramadan Ilazi konstatuje da bi regionu najviše koristilo “kada bi se sve države, uključujući Srbiju, fokusirale na integraciju u NATO i kolektivno radile na tom cilju”.
“Članstvo u EU i NATO značajno bi smanjilo bezbednosne dileme i ublažilo mnoge zabrinutosti u vezi sa odbrambenom i bezbednosnom saradnjom između zemalja u regionu i drugih država. Istovremeno, važno je priznati da na Kosovu postoje i problemi koji se odnose na poteze Srbije u domenu bezbednosti. To uključuje mogućnost da Srbija usvoji koncept takozvane ‘totalne odbrane’, Projekat 5000 (povećanje broja pripadnika specijalnih jedinica na 5000), način na koji je Kosovo generalno tretirano u strategiji odbrane Srbiji, otvorenost Srbije prema ruskom vojnom prisustvu, kao i njena nabavka ruske i kineske vojne opreme”, zaključuje sagovornik Savremene politike.
Prema mišljenju Senade Šelo Šabić, “Srbija, kao i svaka suverena država, ima pravo da odlučuje o vlastitim bezbednosnim aranžmanima, uključujući saradnju sa NATO-om, koju već ima”.
“Ali, istovremeno, i druge države imaju pravo da razvijaju svoje oblike saradnje. Ključno je da se bezbednosna pitanja u regionu vode transparentno i bez retorike koja nepotrebno podiže tenzije”, napominje Šelo Šabić.
