Najnoviji rat na Bliskom istoku, koji je počeo američko-izraelskim vazdušnim napadima na Iran, i ubrzo se “prelio” na susedne zemlje, dodatno otežava spoljnopolitičko balansiranje Srbije, ocenjuju sagovornici Savremene politike. Kako se ističe, Srbija bi trebalo da redefiniše kurs koji se zasniva na “četiri stuba”, kao i da se u znatno većoj meri uslađuje sa pozicijama Evropske unije nego što je to sada slučaj.
“Promene koje se dešavaju u svetu u vezi sa još važećim međunarodnim poretkom, čije urušavanje se nastavlja, zahtevaju od odgovornih nosioca spoljne politike svake države da sami iniciraju, predlažu, usvajaju odgovarajuće odluke o redefinisanju svoje spoljne politike. Rat na Bliskom istoku i u regionu Persijskog zaliva to dodatno nameće kao neophodnost. Otuda to treba učiniti odmah, pre nego sto neko drugi kaže da se to od vas očekuje. Aktuelni događaji zahtevaju da se učini temeljita analiza stanja, procena i na osnovu toga učine odgovarajuće prilagođavanje spoljne politike”, konstatuje Branka Latinović, nekadašnja ambasadorka i potpredsedsednica Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji.
Slične stavove zastupa Igor Novaković, direktor istraživanja Centra za međunarodne i bezbednosne poslove (ISAC fond), koji za naš portal navodi da “upravo na primeru Irana mi možemo da vidimo moć velikih sila, i ograničenost srednjih”.
“Stoga, za nas bi bilo bolje da umesto nedefinisanih spoljnopolitičkih prioriteta, odnosno stalne proizvoljnosti u njihovom tumačenju, sagledamo koji su nam suštinski dugoročni interesi, te da pristup bezbednosti i odbrani tražimo na tim trajektorijama”, smatra Novaković.
Vučićeve poruke o snazi države – izjave za “unutrašnju upotrebu”
Prvog dana američko-izraelskih napada na Iran, predsednik Srbije Aleksandar Vučić ocenio je, između ostalog, da ćemo “biti toliko snažni da bilo čiji udar, pomisao na udar na Srbiju, svakog pa i najmoćnije na svetu, skupo bi koštao”.
“Nastavićemo da snažimo našu zemlju. Dovodimo sisteme strahovite moći za koje niste sanjali da je moguće da ih imamo u našoj zemlji”, poručio je Vučić za TV Informer 28. februara.
Igor Novaković ocenjuje da je to izjava za domaću upotrebu, jer „ni tokom proteklih 14 godina, a ni danas, nisu postojali ozbiljni uslovi za sukob, niti je ko zaista pretio Srbiji“.
„Jedina jednačina u kojoj možemo da se osećamo ugroženo je narativ o suverenitetu i teritorijalnom integritetu, odnosno pitanju Kosova. Međutim, osim organičenih incidenata, mi nismo videli puno, dok sa druge strane stalno se ističe da je saradnja sa KFOR-om i NATO na visokom nivou”, smatra Igor Novaković.
Prema mišljenju Branke Latinović, “sve ovo što se dešava na Bliskom istoku veoma dotiče Srbiju, posebno u vezi energenata, rizika od prelivanja ratnih dejstava u Istočni Mediteran, gde se nastavlja gomilanje vojnih snaga, naročito pomorskih snaga jednog broja zemalja”.
“Ni broj naših državljana koji borave u tom regionu nije zanemarljiv i posebno struktura njihovih profesija.. Među njima je veliki broj lekara i inženjera, raznih struka, sportista… Pri svemu tome, geostrateški značaj Balkana je dobio na značaju, jer preko njega vode kopneni, vazdušni putevi prema Bliskom istoku. Ujedno, on je migrantska ruta prema ostalom delu Evrope. Kada se sve to sagleda, uz već postojeći rat u Ukrajini, onda nije pitanje da li treba menjati spoljnopolitičke prioritete, već kada i kako to učiniti… U situacijama kriza, bilo kog vida, teško da i jedna država moze sama da odgovori tim izazovima. To potvrđuje i ovaj rat na Bliskom istoku”, naglašava Latinović.
Ona precizira da su SAD, ma koliko bile moćne zatražile pomoć Ukrajine u vezi njenih iskustava u zaustavljanju iranskih dronova, a to su učinile i zemlje Persijkog zaliva, odnosno da se pokazalo da Amerika, ipak, ne može bez Evrope i u ovakvim situacijama, dok je nedavna rezolucija Saveta bezbednosti UN o deesklalaciji sukoba u regionu Zaliva i u Jordanu, te osude Irana s tim u vezi samo potvrdilo da “ Ujedinjene nacije i dalje funkcionišu – da su aktivne, potrebne i da imaju nezamenljivu ulogu u ovakvim situacijama”.
“Naoružavanje nije dovoljno, mora se i sarađivati sa drugim državama”
U međuvremenu, ispostavilo se da “sistemi strahovite moći” koje je Vučić pominjao jesu supersonične balističke rakete CM-400, koje je Srbija kupila od Kine. On je 12. marta izjavio da je Vojska Srbije “uspešno izvršila integraciju kineske rakete na ruske borbene avione MiG-29 koje poseduje”, što je izazvalo oštre reakcije hrvatskog premijera Andreja Plenkovića.
Plenković je rekao da će o toj “novosti” u u arsenalu Vojske Srbije razgovarati i sa partnerima u NATO-u, dok je Vučić naoružavanje ponovo pomenuo nekoliko dana kasnije govoreći o odnosima Srbije sa Izraelom i Arapima.
“Prijatelji Srbije su i Izraelci i Arapi… Sa Izraelom imamo odličnu saradnju… Oni nama prodaju oružje, mi njima prodajemo oružje i to će se nastaviti. Mi gradimo digitalnu armiju, imaćemo najmoderniju vojsku jer suština je u onome što vidite”, rekao je Vučić.
Predsednik Srbije je, takođe, u više navrata u poslednje vreme istakao neophodnost unapređenja strateškog dijaloga Srbije i SAD.
U osvrtu na Vučićeve poruke o naoružavanju Srbije i jačanju odnosa sa Amerikom, Igor Novaković ističe da niko ne kaže da Srbija ne treba da kupuje naoružanje, “ali sama strategija treba da bude utemeljena u što prijateljskim odnosima u regionu i sa bliskim susedima, te saradnjom pre svega sa najvažnijim članicama EU”.
“A kod kupovine naoružanja, potrebno je uzeti u obzir i od koga kupujemo, dakle da su lanci snabdevanja delovima i opremom obezbeđeni i u slučajevima kriza, kao i da uzmemo u obzir iskustva pre svega rata u Ukrajini, koji je značajno inovirao shvatanja o naoruzanju koje je potrebno. Sto se tiče odnosa sa SAD, u kontekstu Irana, verujem da je tu nema nekih velikih očekivanja, pre svega zbog saradnje Srbije sa Izraelom, u kontekstu isporuka naoružanja ili, bar, igranja uloge tranzitne tačke”, konstatuje Novaković.
Govoreći na istu temu, Branka Latinović ocenjuje da Srbija treba da prilagodi svoju spoljnu politiku na način kako bi najbolje zaštitila svoju bezbednost u širem smislu reči.
“Snaga jedne države ne pogleda se samo u broju naoružanja koje imate, već u vašoj sposobnosti saradnje sa drugim državama i prijatelja koje imate. Slučaj Kipra, kome su odmah pritekle u pomoć Španija, Francuska, Velika Britanija nakon ispaljenih raketa, dronova na njegovu teritoriju to najbolje potvrđuje, kao i Turske, čiji vazdušni prostor su efikasno zaštitile snage NATO, čiji je član”, navodi Latinović.
Moguća izmena stava Beograda prema Teheranu
Kancelarija visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost Kaje Kalas saopštila je 13. marta da se Srbija nije uskladila sa poslednjom odlukom Unije, kojom se Iranska revolucionarna garda stavlja na listu osoba, grupa i subjekata uključenih u terorističke akte i podložnih restriktivnim merama.
Reč je o odluci od 26. februara, kojom se ažurira lista osoba, grupa i entiteta obuhvaćenih restriktivnim merama EU u borbi protiv terorizma. Sa odlukom su se usaglasile Albanija, Bosna i Hercegovina, Island, Lihtenštajn, Moldavija, Crna Gora, Severna Makedonija i Ukrajina, navedeno je u saopštenju.
Reagujući na neusaglašavanje Srbije sa pozicijom Unije, Igor Novaković kaže da “u ovom momentu, kada su pristupni pregovori sa EU praktično zamrznuti zbog izmena pravosudnih zakona, stav Srbije prema Iranu je samo još jedna dodatna kap”.
“Međutim, Srbija se u bliskoj prošlosti usklađivala sa većinom sankcija EU prema Iranu, osim onih koje su se ticale sukoba u Ukrajini. U tom smislu, ne bi bilo začuđujuće da se to opet dogodi, pogotovo ukoliko režim u Iranu postane još slabiji”, zaključuje Novaković.
U sličnom tonu, Branka Latinović poručuje da je “spoljna politika oduvek bila snažan alat u zaštiti nacionalnih interesa i njene bezbednosti svake drzave, ali to treba umeti i uraditi na vreme”.
“Događanja su neprekidna i sve ovo zahteva da se beznednosni rizici identifikuju i prireme odgovarajuća rešenja. Dosadašnje oslanjanje na četiri stuba u spoljnoj politici ne može predstavljati efikasan model i treba ga redrfinisati, shodno promenama koje se dešavaju”, napominje Latinović.
