Kada je reč o napadima na novinare, situacija u Srbiji već duže vreme sve manje liči na skup izolovanih incidenata, a sve više na kontinuirani obrazac nasilja prema novinarima.
Samo tokom ove godine zabeleženo je najmanje 89 fizičkih napada na novinare, što je najviše u jednoj godini još od 2008. Samo u oktobru registrovana su 33 incidenta, uključujući 6 fizičkih napada, od kojih 5 pripisuju policajcima, kao i 19 ozbiljnih pretnji smrću, uz još najmanje jednu direktnu agresiju na redakciju.
Napad na ekipu N1 ispred Narodne skupštine nije samo još jedan dodatak na tom spisku. Ili je upravo samo to.
Kamera je istrgnuta i razbijena, novinarka je pozivala policiju da reaguje. Policija je ćutala. Snimci postoje, svedoci postoje, lokacija je trenutno najčuvaniji (zabranjeni) deo grada. Ni posle sedam dana ni dalje nema procesuiranog napadača. U zemlji gde se već godinu dana u roku od odmah love građani i studenti.
I onda kada želite da iskažete solidarnost sa kolegama, oni “novinari” za koje je čudo što nisu u lajv programu slavili napad, dođu na skup i smeju vam se u lice. Već naučeno ono naprednjačko: „I šta ćete sad?“
Ne samo da niko napadom nije iznenađen, već je svima jasno da od procesuiranja počinioca neće biti ništa.
Ako institucije procesuiraju napad, šalju poruku da se novinari ne smeju napadati. Ako napadač bude kažnjen, sledeći put će neko dva puta razmisliti pre nego što nasrne na novinara koji radi svoj posao. Ako policija bude pozvana na odgovornost zbog nereagovanja, drugi policajac na terenu neće okretati glavu. Rešen slučaj bi postao presedan i signal da država makar pokušava da brani javni interes.
Ali jasno je svima da ova država to ne može i ne želi. Za one na vlasti nerešen slučaj je politički korisniji od rešenog. Nerešen slučaj zastrašuje i ohrabruje na nove napade. U zemlji u kojoj se napad na novinare tretira kao svakodnevna pojava, nerešen slučaj nije propust. On je poruka.
