Veliko mi je zadovoljstvo što ću biti redovni kolumnista Savremene politike. Po svim istraživanjima onlajn sadržaji su tik iza televizije kada je u pitanju informisanje o politici, dok je štampa odavno otišla u istoriju tj. u okvire margine greške. Trend je takav da će onlajn sadržaj (koji raste kao izvor) uskoro preteći TV (koji pada kao izvor), pa su ovakvi poduhvati medijskih preduzetnika poput ekipe iz Centra savremene politike izuzetno poželjni i dugoročno veoma potentni.
Naziv kolumne sam odabrao kako bih precizno usmerio očekivanja čitalaca. Naziv je, u stvari, moja omiljena definicija politike kako smo učili na Fakultetu političkih nauka. Ima mnogo definicija politike, ali ova, verujem, najpribližnije objašnjava tu ljudsku delatnost. U svojim kolumnama ću se baviti unutrašnjom politikom u Srbiji, i birati teme kroz koje ću probati da raspakujem politiku kao ljudsku delatnost koja je nužna, uvek kontekstualna i najčešće napunjena, ili bar začinjena, vrednosnim sudovima. Zbog toga je to delatnost koju smatram bližom umetnosti nego zanatu.
Tema prve kolumne je antirežimski front koji, u uvom trenutku, jeste većinska Srbija. Ovaj podatak vam jasno govori da je pitanje promene vlasti, u stvari, pitanje izbegavanja loših poteza i loše strategije, a ne postojanje vanredno inovativnog pristupa i genijalne strategije. Zahvaljujući studentskom pokretu i posledično svedruštvenom ustanku, većinska Srbija je po prvi put od 2014. godine na suprotnoj strani od Vučića.
Izuzetno je važno da se u okviru antirežimskog fronta stvaraju savezništva. Savezništva nisu koalicije i nisu ujedinjenja. Savezništva su, pre svega, komunikacija i odnos minimuma poverenja. Meni je jasno da je u Srbiji poverenje potpuno urušeno, ali je to počelo da se menja sa pojavom studentskog pokreta. Ako su mogli da ostvare komunikaciju i odnos poverenja sa određenim grupama i pojedincima tokom ovih desetak meseci, to znači da se poverenja vratilo u politiku, barem u jedan deo političkog spektra. Sada je još “samo” potrebno da se to proširi na ceo antirežimski front.
Kako zamišljam to u praksi? Idealno, ceo antirežimski front bi trebalo da se penje kroz tri nivoa savezništva.
Prvi nivo je komunikacija. Uspostavljanje kanala redovne komunikacije između najvećeg mogućeg broja aktera – studentski pokret (kao sunce ovog fronta), parlamentarna opozicija, vanparlamentarna opozicija, lokalni pokreti i grupe građana (posebno oni sa ozbiljnim uspesima na lokalnim izborima), grupe građana i udruženja građana sa ozbiljnom bazom podržavalaca i/ili ozbiljnim iskustvom, znanjem i resursima, zborovi, udruženja iz dijaspore. Ovom spisku bih mogao da dodajem još, pre svega aktera koji su već pomagali studentski pokret kao što su veterani poljoprivrednici, advokati, ali i svi drugi koji će se priključivati do samog izbornog dana.
Nivo komunikacije je jednostavno razmena informacija na redovnom nivou. Igrom slučaja sam imao priliku da se često srećem i razgovaram sa jednim delom pomenutih aktera, i u svakom razgovoru primećujem da fali jednostavna razmena informacija. Ne pričam o informacijama koje su osetljive ili ekskluzivne, već o jednostavnim informacijama koje bi ostalim akterima omogućile lakše donošenje odluka i tako ojačale efikasnost antirežimskog fronta.
Drugi nivo je koordinacija. Na ovom nivou značajan broj aktera usklađuje svoje aktivnosti i odluke sa aktivnostima i odlukama drugih aktera. Očigledan primer bi bila kontrola izbora i učešće u telima izbornog procesa, što je svima poznato i zamislivo. Još jedan očigledan primer su akcije, protesti i politički flash-mobovi (nenajavljeni instant događaji). Manje očigledan primer bi bio pravljenje i hranjenje alternativne mreže informisanja stanovništva tako što svaki akter u frontu deli informacije svojim kanalima (i ciljnim grupama) u skladu sa planom.
Za ovaj nivo je potreban i viši nivo poverenja, naravno, ali je to nužnost, i u skladu sa naslovom kolumne i definicijom politike – moguće je, pitanje je samo kreacije kako do toga doći.
Treći nivo je odlučivanje. Kako se bližimo izborima, biće sve važnije da postoje neke bazične odluke na nivou celog antirežimskog fronta. Jasno je da će svaki od pomenutih aktera imati svoje mehanizme odlučivanja, ali borba protiv političkog monstruma kakva je organizacija Aleksandra Vučića će zahtevati neke zajedničke odluke u ovom procesu. Toga neće biti previše, ali će biti mnogo lakše ako toga bude.
Ovaj nivo podrazumeva još viši nivo poverenja, a poverenje se gradi i kroz prethodna dva nivoa.
Nulti korak svega ovoga je da svaki akter unutar sebe odredi svoje predstavnike, manje timove koji bi dobili mandate za svaki od ova tri nivoa savezništva. Kakvi će to biti timovi, da li će to biti samo pojedinci ili ne, da li će se često menjati – to je sve na akterima da odluče.
Za početak imam i jedan konkretan predlog. S obzirom da se od početka ustanka suzdržavam da javno savetujem studente, poštujući sve gigantske pobede koje su ostvarili, i ovog puta to ostavljam za kad god me pitaju za savet privatno.
Ovaj predlog ide ostalim opozicionim akterima, i parlamentarnoj i vanparlamentarnoj opoziciji.
Pokažite primer drugim akterima, oformite tim ljudi koji će biti vaš glas prema svim ostalim antirežimskim akterima. Oformite tim koji će biti lice i glas vašeg dela antirežimskog fronta. Pokažite tu komunikaciju i koordinaciju koju prizivate na delu. Gotovo svakodnevno čujemo pozive iz ovog dela fronta da je potrebno da postoji komunikacija i koordinacija, i kao što vidite gore – slažem se sa vama. Hajde onda pokažite to na delu, odavno je vreme za to i već dobrano kasnite.
Jedan tim ljudi komunicira javnosti da ste se nešto dogovorili, bilo šta, i da ste im dali mandat da vas predstavljaju i govore u vaše ime. To je signal za sve ostale aktere. Uradite ono što je do vas, bez obzira kakav bude odgovor ostalih aktera, a ja sam prilično siguran da bi takav potez podstakao i druge aktere da pođu sličnim putem. Pružite ruku, ali vidljivo, da svi vide čija ruka je u vazduhu spremna da se rukuje.
Ako ne možete svi, uradite to svi vi iz parlamentarne opozicije. Ako ne možete tako, uradite svi vi koji izlazite na izbore. Odaberite kriterijum koji vas spaja u okviru antirežimskog fronta, odaberite tim ljudi i neka tih 3, 5 ili 10 osoba bude spremno za razgovore i pregovore. Držite ruku u vazduhu i uzdržite se od optužbi i osuda, i budite strpljivi. Ponavljam, to nije nužno koalicija. Može da bude, ali o koalicijama na izborima pišem nekom drugom prilikom.
Razumem da je teško, ali se opet vraćam na umetnost mogućeg. Moguće je. Pogledajmo opet studente, oni su napravili studentsku listu, i sproveli more fantastičnih stvari od prošlog decembra, a radili su u koordinaciji 5 univerziteta, preko 60 fakulteta i plenuma i međuplenumskih grupa i stotina i stotina radnih grupa. Bez prethodnog iskustva.
Ovaj predlog je sličan predlogu koji je studentima izneo profesor Bojan Spaić sa Pravnog fakulteta u Beogradu, On je rekao da bi kod njih to mogla da bude delegacija koja nije nužno sastavljena od ljudi sa liste, ali ima mandat da prestavlja pokret.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
