Tekst je originalno objavljen na engleskom jeziku na portalu European Western Balkans.
Mogućnost da Ukrajina dobije punopravno članstvo u Evropskoj uniji do 2027. uglavnom se smatra “nerealnom”, imajući u vidu složenost zakonodavstva EU. Istovremeno, mnogi veruju da bi “ograničeno članstvo” ove države predstavljalo opasan presedan, naročito kada je reč o evropskom putu Crne Gore i Albanije, koje se smatraju predvodnicima u procesu pristupanja Uniji.
Prema rečima Pjera Mirela, bivšeg direktora Generalnog direktorata za proširenje Evropske komisije, “prepreke i izazovi govore u korist postepenog procesa pristupanja ili neke druge prelazne formule, jer brza integracija Ukrajine niti je poželjna niti je moguća”.
“Ruska invazija na Ukrajinu, započeta 24.februara 2022, izazvala je duboke emocije i dovela do odluke Evropskog saveta da započne pregovore o pristupanju Ukrajine Evropskoj uniji. Izazovi će postajati sve očigledniji kako pregovori budu napredovali”, ukazuje Mirel za EWB.
Govoreći na istu temu, Jovana Marović, bivša ministarka za evropske poslove Crne Gore i članica Savetodavne grupe Balkan u Evropi (BiEPAG), napominje za EWB da “pitanje Ukrajine nije samo pitanje proširenja, već strateške budućnosti same Evropske unije”.
“Ukoliko bi, međutim, Ukrajina zaista postala članica EU već 2027. godine, to bi neminovno zakomplikovalo poziciju svih ostalih zemalja kandidatkinja, uključujući države Zapadnog Balkana”, ističe Marović.
„Članstvo ne može biti održivo bez sporazuma o granicama”
Predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski nedvosmisleno je poručio da ta država ima cilj da 2027. pristupi EU. On je okarakterisao ovaj rok ne samo kao ekonomski cilj, već i kao “ključnu garanciju za bezbednost” – i Ukrajine i Evrope.
Na konferenciji za novinare u Viljnusu, početkom 2026, Zelenski je izjavio da će Ukrajina biti “tehnički spremna” za članstvo do 2027.godine.
Njegova strategija predviđa otvaranje svih 33 pregovaračkih poglavlja do kraja 2026, kao i potpuno usklađivanje sa zakonodavstvom EU u prvoj polovini 2027.
Međutim, glavna prepreka postizanju takvog cilja jeste pravilo koje se odnosi na saglasnost 27 država članica EU.
Mađarska, pod vođstvom premijera Viktora Orbana, konstantno koristi pravo veta da blokira otvaranje klastera. Takođe, nemački kancelar Fridrih Merc izrazio je skepticizam, rekavši da je članstvo Ukrajine u takvom roku “nemoguće”, uz konstataciju da Ukrajina prvo mora da potpuo ispuni kriterijume koji se odnose na vladavinu prava i ljudska prava.
“Već sada je jasno da će biti izuzetno teško postići konsenzus o Ukrajini unutar Unije, što se vidi kroz kontinuirano protivljenje Mađarske njenom daljem napredovanju u pregovorima. Ako EU već sada nije u stanju da obezbedi jedinstvo oko osnovnih koraka u procesu integracije, onda je još teže zamisliti da bi u tako kratkom roku mogla da obezbedi saglasnost svih država članica za njeno punopravno članstvo”, naglašava Jovana Marović.
Marović dodaje da je “istovremeno, jednako jasno da Evropska unija više nema luksuz pasivnosti kada je reč o Ukrajini”.
“Ukoliko želi da zadrži političku relevantnost, geopolitički uticaj i kredibilitet kao globalni akter, EU mora pokazati spremnost da donosi hrabre političke odluke”, smatra ona.
Prema rečima Pjera Mirela, jedan od ključnih izazova predstavljaće javno mnjenje EU.
“Jednom kada emocije splasnu, mogu se izneti mnogi razlozi, i opravdani i izmišljeni, za odbijanje ili odlaganje pristupanja Ukrajine EU. Eksremističke političke stranke mogu da se protive tome, jer vojna podrška Ukrajini slabi, posebno ako to ide nauštrab troškova za obrazovanje i zdravstvo”, objašnjava Mirel.
On naglašava da je okupacija dela teritorije Ukrajine još jedna prepreka za njeno pristupanje Uniji.
“Pristupni pregovori ne mogu da budu uspešni ako se ova činjenica zanemari, jer bi to značilo usvajanje politike sile, koja je te teritorije odvojila od suverene države. Ali odbijanje da Ukrajina postane članica EU zbog činjenice da je podeljena, što bi bilo u skladu sa stavom zauzetim nakon neuspeha na Kipru (koji je još podeljen), učiniće Ukrajinu i Evropsku uniju taocima Rusije. Članstvo ne može biti održivo i sigurno bez sporazuma o granicama, podržanog čvrstim garancijama”, upozorava Mirel.
Niz finansijskih i institucionalnih izazova
Ako Ukrajina pristupi EU 2027.godine, postaće peta po broju stanovnika i najveća po površini članica EU, što će zahtevati masovnu preraspodelu sredstava iz fondova zajedničke poljoprivredne i kohezivne politike.
Pored toga, proširenje EU regulisano je „Kopenhaškim kriterijumima“, koji zahtevaju od država kandidata da postignu stabilnost institucija koje garantuju demokratiju, vladavinu prava, ljudska prava i funkcionalnu tržišnu ekonomiju.
“Pre svega, ne može se zanemariti činjenica da je Ukrajina ogromna država, čiji bi ulazak zahtevao ne samo institucionalne reforme unutar EU, već i duboke promene ključnih evropskih politika . naročito poljoprivredne, kohezijske i politike zaštite životne sredine. Te reforme bi bile dugotrajne, složene i politički osjetljive, što bi proces proširenja za ostale države moglo dodatno da uspori ili učini još neizvesnijim”, ukazuje Jovana Marović.
U osvrtu na finansijske izazove u vezi sa “ubrzanim pristupanjem” Ukrajine, Pjer Mirel naglašava da “budžetski doprinosi EU moraju biti raspoređeni na duži period ili moraju biti obezbeđeni konkretni resursi, kao što je porez za mir”.
“Što se tiče drugog problema, poljoprivrede, biće potrebni veoma dugi prelazni periodi kako bi se izbeglo podrivanje evropske poljoprivrede“, objašnjava on.
Prema mišljenju Mirela, kada je reč o takozvanim “osnovnim principima” reč, put napred “biće uzan i prepun zamki”.
“Ukrajina će vremenom morati da pokaže održivost i rezultate svojih reformi”, naglašava on.
“Ubrzano pristupanje Ukrajine ne garantuje bezbednost”
Sa pravnog stanovišta, EU takođe treba da razmotri Član 42.7 Ugovora o Uniji – odredbu o uzajamnoj odbrani. Dakle, prijem države koja je trenutno u ratu teoretski bi moglo da pokrene ovu tačku, potencijalno uvlačeći čitav blok u direktan sukob sa Rusijom, što je scenario koji bi mnoge države članice želele da izbegnu.
“Međutim, ključni izazov će predstavljati buduće granice EU i bezbednost, i to sa sa dva aspekta – prijem podeljene i okupirane države, kao i sposobnost Unije da je integriše i osigura svoju sopstvenu bezbednost. Član 42.7 Ugovora o EU predviđa:‘U slučaju da država članica postane žrtva oružane agresije na svojoj teritoriji, ostale države članice u obavezi su da joj pruže pomoć svim dostupnim sredstvima’. Čak ukoliko deluju zajedno, države članice trenutno ne poseduju kapacitet NATO-a”, precizira Pjer Mirel.
Mirel ističe da je rat u Ukrajini “istakao neuspeh naše meke moći i naglasio vojnu slabost Unije izvan NATO-a”.
„Dakle, članstvo Ukrajine u EU neće biti garancija bezbednosti. Meka moć Evropske unije nikada neće prevazići tvrdu moć Rusije“, tvrdi on.
Model “ograničenog članstva” bio bi nepravedan prema drugim zemljama kandidatima
Prema diplomatskim izvorima, Evropska komisija razmatra načine brzog pristupanja Ukrajine EU, u okviru mirovnog sporazuma sa Rusijom, ali bez davanja punih prava Kijevu. Rojters je pojasnio da će ta prava “biti stečena tek nakon prelaznih perioda”.
Komentarišući ove tvrdnje, Jovana Marović navodi da “posebno zabrinjava mogućnost da bi se za Ukrajinu mogao konstruisati neki oblik ‘lakšeg’ ili ograničenog modela članstva, odnosno model bez punog prava odlučivanja”.
“Takav pristup bio bi duboko nefer prema državama koje godinama prolaze kroz zahtevan, često frustrirajući pristupni proces, poput Crne Gore, koja je u svim oblastima značajno ispred Ukrajine po stepenu usklađenosti sa evropskim standardima. Time bi se dodatno urušio princip jednakih uslova i ozbiljno narušio kredibilitet politike proširenja”, smatra Marović.
Šta može da uradi EU u ovim okolnostima?
Iako neki zvaničnici EU priznaju da je Ukrajina završila skrining najbrže od svih zemalja kandidata, skeptični su prema 2027.godini kao roku za članstvo.
U tom kontekstu, naglašava se da je proces pristupanja “zasnovan na zaslugama”.
Prema mišljenju Jovane Marović, “jedini održiv i pravedan pristup jeste da se rešenje traži kroz sam sadržaj ugovora o pristupanju, odnosno da se osmisli model koji omogućava punopravno članstvo, ali uz jasno definisane i obavezujuće mehanizme nastavka reformi nakon ulaska u Uniju”.
“Takav okvir bi mogao da pomiri dve potrebe: s jedne strane političku potrebu da se Ukrajina snažno veže za EU, a s druge strane legitimnu zabrinutost država članica zbog rizika od nazadovanja ili destabilizacije Unije nakon proširenja. Samo punopravno članstvo može biti ozbiljna i kredibilna opcija – sve ostalo bi predstavljalo opasan presedan. Najzad, smatram i da je jedino fer da Crna Gora, sa 13 privremeno zatvorenih poglavlja i mapom puta odobrenom od strane Evropske komisije, bude ta s kojom će se početi rad na ugovoru o pristupanju, a takav model iskoristiti za ostale države”, precizira ona.
Marović napominje da je “vreme ograničeno i neophodno je da Evropska unija deluje brzo, odlučno i strateški promišljeno, jer će odluke koje bude donosila u vezi sa Ukrajinom ujedno definisati i budućnost politike proširenja i odnos prema svim ostalim državama kandidatkinjama”.
U sličnom tonu, Pjer Mirel poručuje da je “u ovim okolnostima od najveće važnosti za EU da primi Albaniju i Crnu Goru, čim one ispune kriterijume i uslove”.
“U suprotnom, EU će izgubiti svoj kredibilitet… Druge države Zapadnog Balkana potom treba da slede proces postepenog pristupanja”, zaključuje Mirel.
