U razmaku od samo nekoliko dana, dve poruke iz Evrope – poseta predsednice Evropske komisije i nova, oštra rezolucija Evropskog parlamenta – pokazali su da je evropski put ponovo na raskrsnici. Bez nekog radikalnog zaokreta – koji nije na vidiku – Srbija teško može da se nada da će uhvatiti voz koji bi Crnu Goru i Albaniju mogao da uvede u članstvo do kraja decenije. Dok Brisel traži dela umesto reči, Beograd i dalje veruje da će kozmetičke reforme biti dovoljne za nastavak vožnje.
Rezoluciju Evropskog parlamenta mnogi opisuju kao najoštriju do sada. Da li joj javnost u Srbiji možda pridaje preterani značaj? Jer, znamo već, rezolucije dođu i prođu, nisu obavezujuće ni za Srbiju ni za EU, a o politici proširenja ne odlučuje parlament, već zemlje članice i Evropska komisija.
Međutim, bilo bi pogrešno potceniti značaj ove rezolucije iz bar dva razloga.
Najpre, reč je o jasnom izrazu većinske političke volje jedne od tri glavne evropske institucije, koju, uzgred, čine direktno izabrani predstavnici političkih partija koje su na vlasti u zemljama članicama.
Drugi razlog je sam sadržaj rezolucije.
U usvojenom tekstu govori se o stvarima kao što su „ciljane individualne sankcije protiv odgovornih za kršenje ljudskih prava“, „eskalacija represije“, „normalizacija nasilja i slabljenje demokratije“, „široko rasprostranjena korupcija u vladajućim strukturama“, „nedostatak uslova za fer i poštene izbore“.
Loša vest za Srbiju glasi: ništa od ovog ne zvuči kao opis zemlje na putu ka članstvu u EU.
Naravno, moguće je sporiti tačnost navoda rezolucije ili dobre namere njenih autora, što srpski zvaničnici uveliko čine, nazivajući evropske poslanike patološkim lažovima. Ali to neće promeniti odraz Srbije u ogledalu Evropskog parlamenta, ni činjenicu da se ovakva retorika ne koristi ni za jednu drugu zemlju kandidata, osim možda Gruzije i svojevremeno Turske. Ovako formulisanu političku volju i ocenu Evropskog parlamenta dugoročno nije moguće ignorisati.
S druge strane, poseta Ursule fon der Lajen Zapadnom Balkanu poslala je implicitnu poruku o podeli regiona na one koji napreduju i vide potencijalno svetlo na kraju tunela – i one, uključujući Srbiju, zaglavljene u unutrašnjoj nestabilnosti, krizama i podelama.
Šefica Evropske komisije je svoju turneju započela posetom Albaniji i Crnoj Gori, jasan signal koga vidi kao predvodnika u procesu. U Tirani i Podgorici podigla je palac za planove o brzom zaključivanju pregovora o članstvu.
U slučaju Srbije, sasvim drugačiji ton. Poruke u Beogradu glasile su: pređite sa reči na dela, udvostručite napore, budite konkretni.
Iz njenog govora bilo je jasno da Brisel u Srbiji vidi probleme upravo u geopolitičkoj orijentaciji, funkcionisanju demokratije i vladavini prava, kao i da suštinski, bar u ovom trenutku, ne računa na Beograd kao kredibilnog kandidata za članstvo.
Ursula fon der Lajen je u Beogradu ipak pohvalila „napredak u vezi sa zakonom o Jedinstvenom biračkom spisku i o Savetu REM-a postignut zajedno sa civilnim društvom i opozicijom“ – kao pozitivni prvi korak. To su ujedno i ključne nedostajuće reforme na koje se Srbija obavezala u svom non-pejperu prošle godine.
Ali ono što je fon der Lajen označila kao napredak očigledno neće biti dovoljno samo po sebi za naredni korak. Već neko vreme poruke iz Brisela fokusirane su na primenu i kvalitet reformi, a ne samo na formalno usvajanje. Poziv predsedniku Srbije u Brisel narednog meseca biće momenat za proveru učinjenog.
Da li će eventualna pozitivna ocena Evropske komisije biti dovoljna za povratak klastera 3 na dnevni red? Poslednju reč imaju zemlje članice, a na njihovoj listi primedbi i dalje su odnos prema Rusiji, unutrašnja politička kriza, anti-EU retorika vlasti i izostanak reakcije na incident u Banjskoj. Teško je predvideti, ali usvajanje mera iz non-pejpera sa godinu dana zakašnjenja, za mnoge zemlje bi moglo da bude „suviše malo, suviše kasno“.
Poruka fon der Lajen Zapadnom Balkanu glasila je – zemlje koje su geopolitički usaglašene sa EU, zaista žele članstvo i sprovode reforme, mogu da računaju na podršku Brisela. Pa čak i na rokove do kraja ove decenije.
Međutim, evropska politika Beograda poslednjih godina zasnivala se na dve druge pretpostavke: da proširenje EU nije realno u doglednoj budućnosti i da će, pre ili kasnije, kraj rata u Ukrajini umanjiti značaj odnosa prema Rusiji. U takvoj situaciji bilo je dovoljno nominalno biti „na evropskom putu“, profitirati od ekonomske saradnje sa Briselom, a krivicu za izostanak članstva prebacivati na nespremnost EU.
Ovakvoj računici mogao bi uskoro da istekne rok trajanja.
Geopolitika je odškrinula vrata za proširenje i neki susedi bi mogli kroz njih da pođu, čime bi neuspeh Srbije bio očigledniji. Albanija je u poslednjih jedanaest meseci otvorila više poglavlja nego Srbija za poslednjih jedanaest godina.
Rat u Ukrajini će uskoro možda biti zaustavljen, ali odnos EU i Rusije neće se promeniti preko noći. Za mnoge zemlje članice to je centralno geopolitičko, pa i egzistencijalno pitanje, u kojem Srbiju ne vide na istoj strani sa klubom za koji tvrdi da želi da mu se pridruži.
Srpski zvaničnici relativizuju blokadu pregovora o članstvu, omalovažavaju napredak Albanije i Crne Gore, tvrde da Srbija u mnogim stvarima prednjači, sprovodi reformsku agendu i vredno se usklađuje sa zakonima Unije.
Ali bez tri ključna sastojka Ursule fon der Lajen – geopolitičke usaglašenosti, stvarnih reformi i želje za članstvom – sve to podseća na vožnju do Brisela u automobilu bez točkova. Auto se doteruje, spoljašnjost polira, zvaničnici najavljuju tehničke preglede, nove zakone i usklađivanje sa evropskim standardima.
Ali vozilo se ne pomera sa mesta. I tako već četiri godine.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
