Posle dugog oklevanja, Evropska komisija konačno je otkrila karte: traži promene načina odlučivanja unutar EU i stroži nadzor nad novim članicama nakon prijema.
Istovremeno, prvi put u skoro deset godina, neke zemlje mogle bi da dobiju okvirne datume za završetak pregovora o članstvu. Za ostale, među kojima je i Srbija, u pripremi je utešna nagrada – postepena integracija. U prevodu, neke od ekonomskih i političkih prednosti članstva bile bi dostupne i pre samog prijema. To bi trebalo da im skrati dugo vreme u čekaonici i zadrži ih u evropskoj orbiti.
Novi pristup Komisije praktično otvara dve trake na putu ka Briselu.
U prvoj su Crna Gora, Albanija, Ukrajina i Moldavija, kojima se nudi potencijalno ubrzan put prema članstvu, sa mapama puta i indikativnim rokovima za završetak pregovora.
Za ostale, u drugoj traci, predviđena je postepena integracija pre članstva – kroz jedinstveno tržište, evropske programe i agencije, energetiku, transport, odbranu i osetljive tehnologije.
Srbija nije u prvoj traci. A zbog neuvođenja sankcija Rusiji i šireg balansiranja između EU, Rusije i Kine, možda neće moći u potpunosti da koristi ni drugu. Doduše, osim za Crnu Goru, koja može da se nada članstvu u naredne dve-tri godine, postepena integracija mogla bi da bude ključna reč i za druge kandidate, uključujući neke od predvodnika.
Srbija je do pre nekoliko godina i sama važila za predvodnika proširenja. Evropska komisija je 2018. predstavila scenario po kojem bi Beograd i Podgorica mogli da uđu u EU do 2025. godine. To se, naravno, nije dogodilo. Ali Podgorica je i dalje u trci, sa dobrim izgledima da uskoro prođe kroz cilj.
A Srbija? Od zemlje koja je zajedno sa Crnom Gorom predvodila proširenje, postala je jedini kandidat koji vodi pregovore o članstvu, ali mu Brisel ne nudi ni okvirni put za njihov završetak. Danas ne gleda u leđa samo Crnoj Gori, već i Albaniji, koja je pregovore počela znatno kasnije, kao i Ukrajini i Moldaviji, koje su status kandidata dobile tek 2022. godine.
Odgovor Beograda tokom svih tih godina zaostajanja bio je da EU ionako nije ozbiljna u nameri da se proširi i da je važnije iskoristiti ekonomske prednosti „evropskog puta“ nego insistirati na samom članstvu.
Ali toj računici sada možda ističe rok trajanja.
Brisel poručuje da pogodnosti postepene integracije ubuduće neće biti dostupne svima pod istim uslovima. Za nove oblike integracije, koji bi išli dalje od već ponuđenih prednosti poput jeftinijeg rominga ili učešća u evropskoj zoni plaćanja SEPA, tražiće se puna strateška i spoljnopolitička usklađenost sa EU.
Uslov koji Srbija u ovom trenutku ne ispunjava.
Jedan visoki zvaničnik Evropske komisije ide korak dalje: nije reč samo o spoljnoj politici ili usvajanju reformskih propisa, već i o poštovanju evropskih pravila ekonomske bezbednosti. Kriterijumu koji je postao posebno važan za Brisel u eri geopolitičke nesigurnosti.
Drugim rečima, dublji pristup tržištu EU, tehnologijama, fondovima i strateškim projektima ne sme da postane zaobilazni kanal za Rusiju, Kinu ili druge „rizične“ aktere.
Energetske veze Beograda sa Rusijom, veliko prisustvo kineskih kompanija u rudarstvu, industriji, infrastrukturi i telekomunikacijama, kao i sporazumi o slobodnoj trgovini sa Kinom i Evroazijskom ekonomskom unijom – mogli bi u novoj fazi da postanu ozbiljna prepreka za dublju ekonomsku integraciju sa EU.
Prema rečima visokog zvaničnika Komisije, nova ponuda biće privlačnija jer će dalje oblike integracije pratiti i dodatni evropski fondovi. Ali uz strože uslove, koji, kako kaže, ne bi trebalo da predstavljaju problem za zemlju koja tvrdi da želi da postane članica EU.
„U osnovi, to je stvar izbora Srbije. Nudimo prednosti ranije, ali to znači da će i neki uslovi morati da se ispune ranije.“
Doduše, Brisel tek treba da objasni šta zapravo nudi. A reklo bi se da Evropska komisija zasad ima problem da svoju novu ponudu prevede u konkretne, svima razumljive primere.
Pristup delovima jedinstvenog tržišta, evropskim politikama i institucijama, u oblastima od energetike do transporta i odbrane, nesumnjivo bi doneo velike koristi sektorima na koje se odnosi. Ali postoji rizik da se postepena integracija pretvori u zamršenu tehničku mrežu pojedinačnih aranžmana koju šira javnost neće moći ni da razume, ni da prati.
Nasuprot tome, ambiciozna ponuda postepene integracije, jasno povezana sa krajnjim ciljem – punopravnim članstvom – mogla bi znatno da podigne političku cenu zaostajanja.
A sa njom bi porasla i cena sedenja na više stolica.
Srbija se godinama drži svoje verzije „evropskog puta“: dovoljno blizu EU da koristi ekonomske prednosti, dovoljno daleko da ne mora ništa suštinski da menja.
Novi predlog Komisije suočava Beograd sa izborom koji je dosad mogao lakše da odlaže. Jedan od argumenata je bio da bi sankcije Rusiji predstavljale prevelik trošak u zamenu za neizvesnu evropsku nagradu. Ali sada ulog više nisu samo banalni koraci poput Klastera 3, pa ni napredak ka članstvu, već i budućnost ekonomskih odnosa sa EU.
To je nova računica koju će morati da stavi na papir ko god bude formirao vladu posle 25. oktobra.
Pre godinu dana, u ovoj kolumni evropski put Srbije upoređen je sa vožnjom do Brisela u automobilu bez točkova. Ove nedelje, Marta Kos posegla je za sličnim poređenjem. Govoreći o tome može li i Srbija da računa na rokove za članstvo ili prednosti postepene integracije, zapitala se ima li smisla gurati automobil kojem ne radi motor. Izgleda da ima nečeg u metaforama o putu kojim se ne stiže nikuda.
U međuvremenu, put se za neke raščišćava. U Srbiji tek treba popraviti automobil.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
