Evo još jednog primera potpunog haosa koji vlada srpskom spoljnom politikom i zemlju ne samo da ostavlja bez ijednog iskrenog saveznika, već je teško objašnjivim potezima gura u međunarodnu izolaciju.
Diplomatski predstavnik Srbije, tvrdi se ambasador u Indiji, prisustvovao je nedavno u ambasadi Islamskog Emirata Avganistan u Nju Delhiju proslavi petogodišnjice povratka talibana na vlast u Kabulu. Jedini iz Evrope uveličao je Dan pobede kojim talibani obeležavaju oružani trijumf nakon povlačenja Amerikanaca.
Ostaje misterija kakve je motive imao autor depeše poslate iz Beograda sa instrukcijama da diplomatski predstavnik ode u ambasadu zemlje čiju vlast Srbija, uvažavajući globalni konsenzus, nije zvanično priznala kao legitimnu i koji je pod međunarodnim sankcijama.
Šta Beograd očekuje? Koji su to interesi koji Srbiju približavaju rigidnoj puritanističkoj vlasti i njenom sistemu koji počiva na najsurovijim tumačenjima islamskih zakona šarije: javnim egzekucijama, amputacijama, bičevanjima, kamenovanjima, zabrane srednjeg i višeg obrazovanja devojkama, potčinjavanjem žena kojima je uskraćen ulazak u parkove, ukidanjem muzike?
Da li je to izražavanje zahvalnosti jednom od najkompromitovanijih režima na svetu koji je, uzgred, 18. februara 2008. bio u većoj grupi država koje su zvanično priznale nezavisnost Kosova? Dan ranije, prva je bila Kostarika.
Nema sumnje da se radi o iritantnom potezu koji će ostati uknjižen i koji će partneri iz Evropske unije kad-tad iskoristiti kada se bude razgovaralo o usklađivanju srpske spoljne politike sa standardima Unije. Dokle se kalkuliše sa tolerancijom EU kojoj Srbija nominalno teži?
Čemu takve provokacije koje se, na žalost, sve češće ponavljaju? Beograd je već stavljen na crnu listu ne samo muslimanskih i arapskih država, već i evropskih saveznika Izraela zbog dramatičnog skoka izvoza municije jevrejskoj državi tokom rata u Gazi – čime se rizikuje saučesništvo u genocidu Palestinaca.
Avganistanski slučaj nije tako dramatičan, ali nesumnjivo nije bio neophodan. Vrhovi diplomatije u Beogradu tako ne misle. Uvereni su da će dobiti pohvale Moskve i Pekinga zbog aktivne uloge koju žele. Rusija i Kina su takođe poslale svoje diplomate na prijem u Nju Delhiju.
Postoji samo jedno racionalno objašnjenje. Beograd je 2018. i 2019. najmanje tri puta bio neutralni domaćin tajnih pregovora talibana i predstavnika tadašnje vlasti u Kabulu, sve uz odobrenje SAD, EU i Ujedinjenih nacija.
Amerikanci su se, umorni od preambicioznog zadatka koji su sebi nepromišljeno dodelili, sramno povukli 2021. a niko nije hteo da kaže da je to bio poraz u najdužem ratu američke istorije koji ih je koštao 2.400 života i 2.000 milijardi dolara.
Od kako su se tada talibani vratili u Kabul, Srbija se našla na migracionom putu hiljada Avganistanaca preko Zapadnog Balkana. Humanitarna kriza imala je i svoje geopolitičke dimenzije jer su evropske obaveštajne agencije, uključujući i mađarske, tvrdile da talibani imaju operativnu kontrolu nad švercom ljudi.
Srbija se opredelila za balansiranje kombinujući diplomatsku solidarnost sa Evropljanima sa nekonvencionalnom, gotovo nesvrstanom taktikom kontakata sa talibanima bez da prizna njihov politički legitimitet. Da ćetaj pragmatizam biti nekako nagrađen u vremenima migrantske krize čiji je Avganistan važan faktor?
Srbija hoće u Uniju, ponavlja predsednik dok pujda svoje tabloide na antievropsku kampanju i sasvim nediplomatski ispaljuje baraže protiv svih iz Evrope koji ga kritikuju.
Pritisnut hibrisom svog predsednika, Beograd bi da – iznad ambicija sopstvene realnosti – bude prisutan u svim krajevima sveta. Ako ima odnose sa Istokom i Zapadom, sa Kraljevinom Tonga, ako je Srpska napredna stranka potpisala dogovor o saradnji sa Komunističkom partijom Kine, zašto ne bi i sa talibanima iz Avganistana?
Sve je ovo veoma kontradiktorno. Aleksandar Vučić u najpogrdnijem smislu reči poredi ovdašnje studente i njihov bunt sa talibanima. Na paštu jeziku taliban znači učenik, student, pa je predsednik to iskoristio da u najpežorativnijem smislu ustvrdi da studenti Srbije nameravaju da stvore vlast koja bi simbolički bila porediva sa talibanskom. A onda svog diplomatu pošalje na prijem kod talibana.
Srpska spoljna politika grčevito traga za saveznicima spolja u vreme kada Vučić gubi oslonce na unutrašnjoj sceni, a pretvara se da ne vidi da oni očekuju da se opredeli. Možda će odluku prepustiti svojim novim „prijateljima“, kinskim robotima Milutinu i Dragutinu. Pa da umesto da igraju kolo „Moravac“ srpsku diplomatiju dovedu u red.
Slavni istoričar Arnold Tojnbi nazvao je Avganistan “lutalištem civilizacija“, a vreme će pokazati i da je bio grobnica Britanaca, Sovjeta i napokon Amerikanaca. Svi su za redom gubili Veliku igru Centralne Azije. Sada je i Srbija došla na red. Avganistan je još jedno lutalište ovdašnje diplomatije.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
