Evropski put Srbije ovog jula prošao je kroz još jedan “deža vi” momenat: ofanziva šarma prema Briselu, obećanja, non-pejperi i diplomatska drama do poslednjeg minuta.
Ali film koji je već mnogo puta prikazan poslednjih godina i ovoga puta završio se istim raspletom. Države članice ponovo su spustile rampu na nade o klasteru, a rasprava među ambasadorima pokazala je da ni posle gotovo pet godina – ne postoji neophodan konsenzus o Srbiji.
Utisak je još nepovoljniji ako se posmatra šira slika. Dok se Beograd bori za prvi korak posle dugog zastoja, druge zemlje kandidati beleže istorijski napredak. Crna Gora, Albanija, Ukrajina i Moldavija istog dana su otvarale i zatvarale pregovaračka poglavlja, u onome što je u Briselu nazvano „super utorkom“ evropskog proširenja.
Tabloidi u Srbiji su požurili da pronađu dežurne krivce među susedima, pre svega u Hrvatskoj i Bugarskoj, koje su navodno blokirale zasluženievropski napredak zemlje. Ipak, uzdržaniji ton zvaničnika sugerisao je da Beograd možda još nije odustao od nade da bi odluka mogla da bude promenjena.
Sedam država članica se izjasnilo protiv otvaranja Klastera 3: Holandija, Belgija, Švedska, Finska, Litvanija, Estonija i Hrvatska. Nasuprot njima, većina država, uključujući Francusku, Nemačku, Italiju i Španiju, podržala je ovaj korak.
Možda najvažnija promena u odnosu na prethodne godine jeste upravo stav Berlina. Nemačka se sada nalazi među zagovornicima otvaranja klastera, iako je ranije insistirala na problemima u oblasti vladavine prava, neusaglašenosti sa spoljnom politikom EU i izostanku odgovornosti za napad u Banjskoj.
Druga značajna promena odnosi se na Evropsku komisiju. Pored dosadašnje ocene da je Klaster 3 tehnički spreman za otvaranje, Komisija je sada počela i politički da zagovara takvu odluku.
Glavni argument jeste da je Srbija uglavnom ispunila obaveze koje je sama preuzela u non-pejperu krajem 2024. godine, kao i zahteve definisane na samitu EU–Zapadni Balkan u Tivtu, vezane za pravosudne zakone, preporuke ODIHR-a i medijske reforme.
Kako je poručio direktor za proširenje u Evropskoj komisiji Gert Jan Kopman, situacija u Srbiji daleko je od idealne, ali su ostvareni konkretni koraci koji su ranije definisani kao uslov za otvaranje Klastera 3.
„Ostvareno treba priznati, a EU na to treba da odgovori recipročno“, smatra Kopman.
Pa ipak, ako do otvaranja klastera zaista dođe, ključni razlog verovatno neće biti reforme, već geopolitika.
U tom kontekstu treba posmatrati i posetu predsednika Aleksandra Vučića Kijevu, prvu od početka ruske invazije na Ukrajinu. Učešće na samitu Ukrajina–Jugoistočna Evropa, zajedno sa Ursulom fon der Lajen i drugim evropskim liderima, pružilo je priliku da se Beograd predstavi kao dobar evropski đak koji, uprkos brojnim rezervama, na kraju ipak bira pravu stranu. Poruku je, doduše, zamaglila Vučićeva odluka da ne potpiše završnu deklaraciju.
Upravo zato Francuska, Nemačka i još neke države smatraju da Beogradu treba „dati šansu“ da se uskladi sa EU. Njihova računica je da bi otvaranje Klastera 3 moglo da ojača evropsku orijentaciju Srbije i postepeno je udalji od političkog oslanjanja na Rusiju, ali i Kinu.
Prema navodima više diplomatskih izvora u Briselu, takav pristup zasniva se i na obećanju Beograda da će do kraja godine značajno povećati usklađenost sa spoljnom politikom Evropske unije, koja trenutno iznosi svega 63 odsto, uključujući i neki oblik sankcija prema Rusiji.
S druge strane, Holandija i ostali skeptici smatraju da ostvareni pomaci nisu dovoljan dokaz napretka u vladavini prava, niti potvrda da je Srbija napravila jasan geopolitički izbor.
Pod pritiskom Francuske, Nemačke i Evropske komisije, pitanje Klastera 3 pre ili kasnije će se vratiti na dnevni red. Ali čak i među onima koji zagovaraju njegovo otvaranje malo je onih koji veruju da bi to predstavljalo istinski preokret.
„Reforme su nedovoljne za bilo koji naredni korak posle otvaranja Klastera 3. Predstoji ogroman posao kada je reč o merilima u oblasti vladavine prava“, upozorio je Kopman, pozivajući se na izveštaj Komisije iz juna.
Taj izveštaj zaista ne ostavlja mnogo prostora za optimizam. Problemi u pravosuđu, medijskim slobodama i demokratskim standardima ostaju ozbiljni. Ni bilans sprovođenja Plana rasta nije povoljniji. Srbija se danas nalazi na začelju među državama regiona upravo zato što Komisija nije uverena da su ispunjeni preduslovi za isplate povezane sa vladavinom prava.
Čak i kada bi Klaster 3 bio otvoren, Srbija bi i dalje imala tri otvorena klastera manje od Albanije, uz niz poglavlja koja još nisu ni tehnički spremna za narednu fazu pregovora.
Ako Holandija i drugi skeptici na kraju ipak popuste, otvaranje klastera predstavljalo bi prvi opipljiv pomak posle gotovo pet godina. Ali nikakav ubrzani kolosek za sustizanje zemalja koje danas predvode proces proširenja nije na vidiku.
Godine blokade pokazale su koliko je teško postići konsenzus o Srbiji među državama članicama. Taj problem neće nestati preko noći. Beograd se suočava sa dvostrukom krizom poverenja unutar EU: jedni insistiraju na vladavini prava i demokratskim standardima, drugi pre svega posmatraju odnos Srbije prema Rusiji.
Zbog toga bi otvaranje Klastera 3, ukoliko se dogodi, moglo da bude važan, ali teško i prelomni trenutak. Bez ozbiljnijeg zaokreta u oblasti vladavine prava, demokratskih standarda i geopolitičkog opredeljenja, svaki naredni korak Srbije rizikuje da ponovo liči na ono što smo već gledali – još jednu reprizu dugog evropskog deža vi-a.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
