Pošto se, pored ovog posla kojim se bavim, godinama bavim i faleristikom, disciplinom koja proučava istoriju, hijerarhiju i simboliku odlikovanja, navikao sam da razlikujem šta je ozbiljno priznanje, a šta protokolarni događaj ograničenog dometa. U toj oblasti sam učestvovao i u oblikovanju nekih važnih simbola koje ova država danas ima, pa mi je lako da prepoznam kada je odlikovanje čast, a kada sredstvo političke propagande.
Zato je posebno upadljivo ono što smo gledali pre neki dan… Naslovne strane gotovo svih provladinih štampanih medija bile su prepune vesti da je predsednik Aleksandar Vučić dobio Orden Novomučenika bihaćko-petrovačkih. Odlikovanje mu je u zgradi Predsedništva u Beogradu uručio episkop bihaćko-petrovački Sergije (Karanović), isti onaj koji nam još od korone u svojim pismima objašnjava da je „Vučić najbolji“.
Takva medijska hiperprodukcija nije viđena ni kada je od Vladimira Vladimiroviča dobio Orden Aleksandra Nevskog, događaj koji je režim tada predstavljao kao geopolitički kapital prve kategorije. I tada su, po običaju, objavljivane preterane tvrdnje o „istorijskom presedanu“ i „jedinstvenom priznanju“, sve uz poređenje sa Milošem i Njegošem u čije vreme taj Putinov orden nije ni postojao.
Sada, međutim, imamo obrnuti paradoks, priznanje koje je po prirodi stvari usko i lokalno predstavljeno je kao istorijska potvrda državničke veličine.
I tu dolazimo do ključnog pitanja – Zašto je potrebna tolika dramaturgija oko nečega što objektivno nije događaj od posebne javne težine? Odgovor je prilično jednostavan. Kada politika ostane bez rezultata koje može lako da komunicira, pojačava simboličke predstave. Orden postaje zamena za uspeh. Fotografija zamena za efekat. Naslovna strana zamena za rezultat. I tako redom.
Nije problem u tome što je dobio ovo odlikovanje, svaka čast čoveku… Problem nastaje kada se od priznanja pravi propagandni rekvizit. U toj postavci više nije bitno šta je orden, ko ga dodeljuje, kolika mu je istorijska i hijerarhijska težina i gde mu je mesto u realnom poretku odlikovanja. Bitno je samo da se dobije još jedan kadar kulta ličnosti: vođa kao jedini zaštitnik naroda, ove države, one Republike (preko Drine), vere i tradicije, i to bez konkurencije, bez nijansi i, naravno, bez pitanja.
Zato ova epizoda govori manje o samom ordenu, a mnogo više o stanju javnog prostora i onome ko ga kontroliše. Ako su naslovne strane bile zauzete ovim „velikim“ događajem, to znači da je medijska mašinerija režima procenila da građanima treba servirati emociju umesto sadržaja. I nije prvi put. U tom modelu, simbol se pumpa dok ne postane „vest“, a vest se ponavlja dok ne postane „istina“.
Čuj mene – „pumpa“…
U normalnom sistemu, orden je čast. U našem sistemu, on je instrument. A kada instrument postane važniji od smisla, dobijamo upravo ovo što gledamo – preuveličavanje kao državnu komunikacionu strategiju. Zato, da zaključimo jednostavno… Nije vest da je Vučić dobio neki orden, vest je da je režim procenio da mu je baš taj orden potreban kao centralna propaganda tema. A to već dovoljno govori i o toj propagandi, i o režimu, ali i o stanju u Srbiji.
