Iran se od vremena islamske revolucije 1979. opisuje kao sasvim jedinstven politički eksperiment spoja teokratije i republike, a da li je došlo vreme da se preispitaju temelji vlasti šiitskog sveštenstva?
Nesvakidašnja najava stigla je iz svetog grada Koma pre američko-izraelske agresije tokom koje je ubijen Vrhovni vođa islamske revolucije, veliki ajatolah Ali Hamnei, i kada je najavljena želja za promenom režima u Teheranu.
U vreme kada su Iranci obeležavali 40 dana od smrti hiljada demonstranata koje je vlast brutalno ubila tokom masovnih protesta zbog teške ekonomske situacija, u Komu se delio letak sa tekstom Sanaja, persijskog pesnika iz 11. veka poznatog po ismevanju sveštenstva.
U zemlji u kojoj Islamska revolucionarna garda, paravojna milicija Basidža i posebna policija za čuvanje čistote islamskog morala i borbe protiv greha pažljivo nadgledaju život 90 miliona Iranaca, niko nije sprečavao širenje letka.
Čini se da je neko iz vlasti želeo da pošalju poruku onom delu sveštenstva koje se nije oglašavalo tokom višenedeljnih nereda širom zemlje, najvećih protesta od nastanka Islamske Republike 1979.
Da li je vrh režima bio nezadovoljan što ajatolasi, hodžatol-eslami i mule nisu odradili ono što su oni očekivali: da podrže zvanični narativ da mladi imaju razloge da se bune ali da iza nereda zaverenički stoje Amerikanci i „cionistički režim“ Izraela?
Najava kritike mogla je da se nađe u zvaničnom dnevniku „Džumhuri Eslami“ (Islamska Republika), koji je 1979. osnovao i bio njegov vlasnik upravo likvidirani ajatolah Hamnei.
List u uvodniku optužuje „rohanije“ – sveštenstvo – da su izgubili kontakt sa realnošću. „Umesto da žive u malim prostorijama hivzaha (teoloških škola), žive u luksuznim odajama i uživaju u najboljem što ovozemaljski život ima da ponudi“.
Uvodnik podseća da su luksuzne vile i stanovi u kojima neki sveštenici žive u vlasništvu raznih fondacija, dobrotvornih društava ili istraživačkih centara koje je osnovala država, pa citira neimenovanog sveštenika koji svojim kolegama poručuje: „Dali su vam novac da izgradite školu, a vi ste sebi podigli palate“.
Mnogi Iranci su nezadovoljni stepenom korupcije koja je zahvatila sve slojeve društva, ali šiitska teokratija bila je pošteđena kritika. List sada lamentira na vremenima kada je život sveštenika bio zasnovan na „pobožnosti, samoodricanju, štedljivosti i skromnosti“.
„U tim danima najviši sveštenici nosili su titule ajatolaha i predstavljali se kao al-ahkar, arapski termin koji znači najskromniji. Takvi sveštenici su insistirali da na njihovim skromnim grobovima ne budu ispisane njihove titule. Danas, međutim, svaki seoski mula insistira na tome da ima luksuzan grob ako ne hram ukrašen keramičkim ornamentima i ogledalima“.
Uvodnik piše da su sveštenici izgubili kontakt sa vernicima jer se, umesto da se okrenu pitanjima koja se tiču temeljnih vrednosti društva, fokusiraju na pitanja zašto Vlada dozvoljava nekim ženama da se opušteno igraju sa „hidžabom“ ili zašto banke koriste trikove kako bi zaobišle zabranu naplaćivanja kamate.
Članak završava citatom imama Muhamada Gazalija, velikog persijskog teologa iz 12. veka koji je takođe ismevao sveštenstvo svog vremena.
Dan posle objavljivanja ovog iznenađujućeg uvodnika, oglasila se zvanična državna agencija IRNA dugačkim intervjuom sa ajatolahom Madžidom Ansarijem. Ajatolah je kritičan, ali sa reformističkih pozicija kao i predsednik Masud Pezeškijan čiji je savetnik.
Ansari optužuje sveštenstvo da je „religiju zamenila ličnim mišljenjem“ i tako se udaljila od naroda. „Moramo da prestanemo da namećemo naša mišljenja o društvu, posebno mladim ljudima. Ljudi, posebno mladi, žele da žive normalan život i protiviće se svim barijerama koje mi možemo da podignemo“.
Hasan Halhali, uvaženi teolog, takođe se umešao u polemiku nagoveštavajući da se radi o organizovanoj kampanji. On piše da je u Iranu stvorena situacija neke vrste nezadovoljstva naroda prema kleru, prvi put u pet vekova od kako je prihvaćen šiizam.
Halhali, sin velikog ajatolaha, otkriva da se neki sveštenici osećaju toliko nesigurno da se u javnosti ne pojavljuju u tradicionalnim odorama i turbanima već nose farmerke i kape košarkaških klubova. Prošle godine je čak 3.000 njih otišlo za Irak, u svete šiitske gradove Nadžaf i Karbalu.
Šta zaključiti na osnovu tekstova i izjava koje deluju kao da su zvanično pokrenute? Zašto bi sistem stvoren na sveštenstvu sankcionisao kritiku svoje suštine? Odgovor nije jednostavan pre svega zbog činjenice sa u Islamskoj Republici postoji više nivoa sveštenstva.
Prema dostupnim informacijama, broj sveštenika u Iranu se procenjuje na oko 300.000, uključujući i nekih 70.000 studenata teologije od kojih trećina dolazi iz 30 stranih zemalja.
U vladinim institucijama ili na poluzvaničnim funkcijama zaposleno je oko 50.000 sveštenika. Još 20.000 plaćeno je kroz razne fondacije, a 100.000 prima plate preko Nacionalnog udruženja džamija koje administrira sa 80.000 džamija i 7.000 raznih mauzoleja posvećenim svetim licima.
To znači da se maksimum od 60.000 sveštenika samofinansira. Halhali navodi da veliki broj njih ima privatne biznise otvorene na ime sinova ili zetova i da unosno profitiraju od poslova sa vlastima i debelim kovertama koje dobijaju kao poklone. Jedan veliki ajatolah poseduje 157 kompanija koje se bave uvozom-izvozom, rudarstvom ili posuju kao turističke agencije.
Pre revolucije 1979, sveštenstvo mahom nije zavisilo od državnih fondova. Dve godine pre svrgavanja režima šaha Reze Pahlavija, pokloni države velikim ajatolasima u Komu, Teheranu ili svetom gradu Mašadu nisu premašivali tri miliona dolara.
Sveštenstvo je zavisilo od dobrovoljnih donacija miliona vernika koji su ih doživljavali kao kontra-teg profanim vlastima. To je stvaralo balans iluziju saradnje sveštenstva i vlastima.
Onda je vođa revolucije, ajatolah Ruholah Homeini, krenuo da ujedinjuje turbane i šapke pripadnika Islamske revolucionarne garde koja je vremenom, uz podršku ajatiolaha Hemneija, sebi izborila dominantnu poziciju ne samo u odbrani zemlje, već i u kontroli ekonomskih i finansijskih tokova.
Dobrovoljni prilozi su nestali pa je sveštenstvo prepušteno sekularnim vlastima koje su se u međuvremenu teokratizovale. Tragični neredi u januaru, kada je ubijeno najmanje 7.000 demonstranata, pružilo je sveštenstvu priliku da se izjasni ćutanjem – izbegavajući da podrži proteste, ali i da ih ne osudi kako je vlast očekivala.
Talas orkestriranih kritika sveštenstva po svemu sudeći dolazi iz iranske „duboke države“, uključujući Revolucionarnu gardu.
Američko-izraelska agresija nesumnjivo je prekinula ovu dinamičnu debatu i, suprotno željama za promenom režima u pravcu njegove liberalizacije, pomaže tvrdom konzervativnom krilu.
Tramp i Netanjahu otvaraju priliku da sekularni Iran koji bi zamenio teokratsku vlast bude po volji revolucionarnih gardista koji o post-Hamneijevim aranžmanima razmišljaju u kategorijama novih zaoštravanja za Velikom sotonom i njegovim „cionističkim“ saveznikom.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
