Ako Evropa zaista bude organizovana po principu više brzina ili koncentričnih krugova, u kom krugu bi se našla Srbija? Izjava predsednika Vučića da je za Beograd prihvatljivo članstvo u EU bez prava veta otvorila je niz pitanja o budućoj arhitekturi EU i mestu Srbije u njoj.
Nemilosrdna geopolitička realnost primorava EU da sebe – i politiku proširenja – posmatra potpuno novim očima, do juče nezamislivim. Pune četiri godine rata u Ukrajini, raskid sa SAD kao glavnim saveznikom i povratak sile kao legitimnog instrumenta međunarodne politike – naterali su Brisel da razmatra rešenja koja su do juče važila za politički tabu.
U opticaju je ideja o „obrnutom proširenju“, koje bi Ukrajini donelo brzo, ali ograničeno članstvo u EU. Razmatra se članstvo bez prava veta, možda i prava glasa. Govori se o faznoj ili postepenoj integraciji kandidata, o novoj generaciji pristupnih ugovora i zaštitnih mehanizama, kao i o Evropi u više brzina među postojećim državama članicama.
Svaka od ovih ideja predstavlja možda pragmatičan odgovor na konkretan politički problem, ali posmatrane zajedno one otvaraju pitanje – da li EU gradi jasnu viziju svoje budućnosti ili, pod pritiskom okolnosti, sklapa „špageti činiju“ preklapajućih statusa, prava i obaveza, u kojoj postaje sve nejasnije šta članstvo u EU zapravo znači.
Debata o Evropi u više brzina dobija novi zamah upravo pod pritiskom debate o Ukrajini i nove geopolitičke realnosti. Bivši italijanski premijer Mario Dragi upozorava da bez dublje integracije u nekim ključnim oblastima EU gubi trku sa SAD i Kinom. A to je, po mišljenju mnogih, teško izvodljivo sa svih 27 članica.
Francuski predsednik Makron zagovara Evropu u više brzina od dolaska na vlast pre devet godina. Prvi put sada ima otvoreniju podršku drugih lidera.
Nemački ministar finansija Lars Klingbajl pozvao je na EU u dve brzine, kako bi se prekinula inercija donošenja odluka u bloku od 27 članica, uz ideju da šest država sa najvećim ekonomijama sarađuje dublje na ključnim ekonomskim pitanjima.
Belgijski premijer De Veber ide korak dalje i kaže da evropska integracija treba da izgleda kao glavica luka – u središtu glavice postojeće države članice moraju dalje da integrišu svoja tržišta, dok će se nove zemlje dodavati spoljašnjim slojevima.
Ali šta su spoljašnji slojevi i koliko se razlikuju od punopravnog članstva? Da li će „obrnuto proširenje“, osmišljeno za Ukrajinu, biti ponuđeno i Zapadnom Balkanu? Ili će zemlje regiona završiti u nekoj drugoj brzini, odnosno koncentričnom krugu?
Komesarka za proširenje Marta Kos govori o snažnim zaštitnim mehanizmima u pristupnim ugovorima, kako bi se sprečio ulazak trojanskih konja. Ali to nije isto što i brzo članstvo, čije bi se pune prednosti sticale tek nakon dugih tranzicionih perioda.
Iz poruka Evropske komisije može se naslutiti da se za Ukrajinu traži posebno rešenje, ali uz nastojanje da se time ne oštete kandidati koji su već daleko odmakli u procesu. Drugim rečima, uvažilo bi se da je Crna Gora po postojećim pravilima već stigla skoro do cilja.
Ipak, krajnje je neizvesno da li bi čak i ograničeno „instant“ članstvo Ukrajine uopšte moglo da dobije saglasnost država članica. Otpor ne dolazi samo iz Mađarske Viktora Orbana. Nemački kancelar Fridrih Merc odlučno je odbacio članstvo Ukrajine već 2027. godine, poručivši da to jednostavno nije moguće, dok belgijski premijer kaže da nema svrhe govoriti o nečemu „u šta niko ne veruje“.
Štaviše, mnogi uticajni nemački političari iz vladajuće koalicije dovode u pitanje prijem novih članica – bez obzira na model – i radije govore o „približavanju“ kroz faznu integraciju. Slično raspoloženje preovladava i u Francuskoj, a eventualna pobeda krajnje desnice na predsedničkim izborima sledeće godine dodatno bi zakomplikovala sliku. Sve to ukazuje da Evropa još nema jasnu odluku pod kojim uslovima i kada će biti primljene nove članice.
Izvesno je, međutim, da bi zemlje kandidati sa Balkana, ako ikada stignu do cilja, mogle da uđu u EU koja će izgledati bitno drugačije nego kada je njihovo putovanje počelo.
Debata o unutrašnjim reformama potrebnim za proširenje sve više postaje rasprava o novoj generaciji pristupnih ugovora, sa ograničenjima za nove članice.
Momentum za proširenje se pretvara u kakofoniju različitih, nekad međusobno protivrečnih ideja. Umesto koncentričnih krugova, sve više liči na Venov dijagram u kojem se različiti modeli pristupanja, prava i obaveza gomilaju i prepliću bez jasne hijerarhije, konačne destinacije i jasne razlike između kandidata, polučlanica i punopravnih članica Unije.
U takvoj situaciji, razumljivo je da se mnogi na Balkanu drže logike „daj šta daš“, pokazujući spremnost da prihvate ograničenja u pravima zarad nekog oblika sedenja za evropskim stolom.
Međutim, takvo stanje posebno pogoduje zemljama poput Srbije, koje stagniraju ili nazaduju u reformama. Omogućava da fokus sa sopstvenog zaostajanja prebace na nespremnost same EU. S druge strane, „obrnuto proširenje“, u kojem se prvo dobija nekakva stolica za stolom, a tek onda ispunjavaju uslovi za punopravno članstvo, smanjuje „urgentnost“ reformi i izgradnje vladavine prava.
Zvanični Beograd, po svemu sudeći, priželjkuje pristupanje (geo)političkim dekretom, makar i u neki niži oblik članstva. To bi pomoglo da se zamaskira zaostajanje i izbegnu moguće finansijske sankcije EU, o kojima se prvi put ozbiljno govori nakon usvajanja „Mrdicevih“ pravosudnih zakona.
Zato sada Beograd punom parom radi na kontroli štete, kroz operativne timove za evropski put i druge mehanizme, šaljući poruku Briselu da želi ulaznicu u neki od koncentričnih krugova.
Rizik je, međutim, da bi krug u koji bi se smestila Srbija bio tek prepakovana verzija sadašnje pozicije na periferiji evropskih integracija – u društvu zemalja koje imaju probleme sa funkcionisanjem demokratije, izbornog sistema, vladavinom prava i slobodom medija.
Bio bi to „transakcioni krug“ saradnje sa EU u oblastima šireg zajedničkog interesa — od migracija do energetike: dovoljno blizu da se izbegne utisak izolacije i sačuvaju ekonomske koristi, ali dovoljno daleko da se izbegnu suštinske promene.
To bi možda popravilo spoljnopolitičku poziciju Srbije i njenu geopolitičku usklađenost sa Evropom, ali punopravno članstvo – a sa njim i nada u pozitivne promene koje ono nosi – ostalo bi udaljen cilj.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
