Uprkos svim procenama da Studentska lista jedina ima potencijal da obori naprednjačku vlast, uprkos svim apelima da se osnaži referendumska atmosfera koja se stvara i da se glasovi birača rizično ne rasipaju po raznim kolonama – od druge do pete – Dragan Đilas ne odustaje od svog projekta iza koga se kriju pozicija i moć.
Lider Stranke slobode i pravde (SSP) pritiska potencijalne partnere da se pridruže njegovoj koaliciji kako bi se „formalizovao“ blok u kome su još Srbija centar, Pokret slobodnih građana, Narodni pokret Srbije, Ekološki ustanak ali i neki drugi pokreti i pojedinci.
Demokratska stranka retka je koja je prepoznala sudbinsku važnost trenutka. Iako najstarija od svih partija opozicije, dobrovoljno je sve svoje potencijale stavila na raspolaganje studentima. Hrabar korak koji ovi drugi nisu spremni da slede iako su sve progresivne vrednosti za koje se studenti zalažu upravo vrednosti EU.
„Ko danas hoće evropsku Srbiju, mora prvo pomoći da Srbija postane ponovo slobodna“, kaže lider DS-a Srđan Milivojević.
Zeleno-levi front takođe podržava studentsku listu „jer je to jedini kredibilan način da se doprinese pobedi nad aktuelnim režimom“, kako je izjavila kopredsednica partije Biljana Đorđević.
Nije to gubitak identiteta več njegovo privremeno zamrzavanje zarad opšteg cilja, smene režima, ali SSP pokazuje da mu je posebno važnije od opšteg.
„Ono što studenti rade je za svaku pohvalu, ali sa dvadeset i nešto godina ne može da se ima dovoljno znanja“, kaže Đilas dodajući da na mesta u državi koja treba da rešavaju probleme treba da dođu ljudi koji su već radili taj posao, odnosno, u nekoj toj sferi bili i znaju kako funkcioniše država.
Kako onda objasniti da studenti „bez dovoljno znanja i iskustva“ imaju toliku podršku u narodu? Između ostalog i zato što su protiv „ljudi koji su već radili taj posao“ – i koji tokom protekle decenije nisu učinili ništa da spreče rast autokratije i nastanak kulta ličnosti.
Đilas posredno daje za pravo studentima i njihovom odbijanju saradnje sa opozicijom koja je umnogome diskreditovana u javnosti. Studenti su racionalno prepoznali da im takav saveznik donosi više štete nego koristi.
Zašto onda Đilasov blok srlja u još jednu diskreditaciju koja može da ima katastrofalne posledice po rezultate narednih izbora? Zašto se u SSP-u ne prisete da im narod pamti bojkot beogradskih izbora u trenutku kada je glavni grad delovao kao lak plen?
Odbijanje da se priključe studentima može lako da se ispostavi kao ozbiljna politička greška koja direktno ugrožava budućnost proevropskih stranaka kojima preti da završe na prašnjavim policama arhiva istorije. Ako svojim činjenjem i nečinjenjem, svesno ili zbog kratkovide ambicije, pomognu Aleksandru Vučiću, tu im je i mesto.
Nije vreme za posebne političke ponude i „formate“. Opozicija je pred ozbiljnim testom. Ukoliko na njemu padnu, neće to biti samo poraz njihove razgrađivačke uskogrodosti, nego ćemo svi plaćati cenu. Posle ćemo lako odrediti krivca, održati mu parastos, ali biće kasno.
Lider stranke SRCE Zdravko Ponoš požurio je da se pridruži Đilasu, što ne čudi. Lider Ekološkog ustanka Aleksandar Jovanović Ćuta poručio je da ih koalicije trenutno „ne zanimaju“ i da će o tome razgovarati kada izbori budu raspisani.
Miroslav Aleksić, predsednik Narodnog pokreta Srbije, još ima vremena da odustane i da pridruživanjem Studentskoj listi obezbedi budućnost svojoj partiji. Priznaje da je zajednički nastup najuspešniji put za promenu vlasti, ali se nećka, kalkuliše.
Srpski Evropljani uvereni su da među studentima nema dovoljno pro-EU energije i da moraju da nadoknade deficit. Kod kojih birača? Većina njih, i „previše“ i „premalo“ nacionalnih, glasaće za studente jer procenjuje da postoji važniji cilj koji zahteva apsolutno jedinstvo: sklanjanje ovog režima.
To je, a ne EU, prioritet svih prioriteta. Grupacija za koju bi posle izbora lako moglo da se ispostavi da je zaverenička iz nehata ili neznanja, gura svoju partikularnu EU-platformu ne shavatajući da studenti uživaju toliku popularnost zato što je njihov pokret širok, bez ideoloških naznaka ove ili one vrste.
Uostalom, pitanje EU nema u biračkom telu onu privlačnost u poređenju sa temama korupcije i kriminala, sudstva, obrazovanja, zdravstva, medija… Moguće da će Đilasov blok dobiti glasove EU-pretorijanaca, ali realan je rizik da padnu ispod cenzusa. I šta onda. Đavolja rabota.
Ko je oko EU optimista a ko pesimista videće se kasnije. Kada se, ako se, stvari normalizuju. Sada je vreme da lideri opozicije zaborave na svoje ambicije, da potisnu sopstvene sujete i stanu pod zastavu onih koji su dokazano animirali narod da traži promenu vlasti.
Režim na sve načine pokušava da razbije i podeli studente, ali u tome ne uspeva. Izgleda da je efikasniji kada rovari po redovima svojih političkih protivnika. Nadam se da će birači biti politički odgovorniji i razboritiji od dela opozicionih političara. Neka se zgusnu oko Studentske liste a njih prepuste njihovoj sudbini.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
