Maj je bio mesec visokog intenziteta u izgradnji odnosa Vučića i Trampove administracije. Upravo administracije, budući da nam nije poznato da li Vučić i Tramp uopšte imaju kakav odnos, što ne čudi jer Srbija raspolaže nedovoljnim kapacitetom za mogućnost zaključivanja unosnih personalnih pogodbi na nivou koji to mogu da ponude, primera radi, naftom bogate zalivske zemlje, za koje je Tramp itekako zainteresovan.
U uvodnoj rečenici se s namerom ne spominju ni Srbija, ni Amerika kao države. Tramp zapravo predstavlja brend porodične korporacije na čelu SAD, a odnosi se grade sa datom kompanijom preko njenih predstavnika, a ne sa državom. Vučić posve sigurno ima strategiju udvaranja Trampu, ona, može biti, nije državnička, ali ni Tramp nije državnik.
Daleko je Vučić stigao od prošlogodišnjeg maja kada se naglo razboleo jer nije uspeo da upriliči sastanak sa Trampom na njegovom raskošnom imanju na Floridi. Nedavni maj je za njega protekao u znatno boljem tonu. Najpre je 22. u mesecu objavio autorski tekst za republikanski Foks njuz, pa je zatim skoknuo do istorijskog ulagivanja Siju u Kini, da bi se 31. maja hitro vratio na trampovsko-američki kolosek sa intervjuom radikalno desnom portalu Brajtbart.
U obe interakcije sa američkim medijima, jednim mejnstrim, drugim marginalnim, koji je pre deset godina bio znatno bitniji za Trampa nego što je to slučaj danas, Vučić je nastojao da objasni kako Srbi na gotovo nezamislivom nivou vole Trampa, jer je ovaj veliki lider i mirotvorac kosmičkih razmera, dok ga, eto, uznositi Evropljani ismejavaju iza leđa, što on, Vučić, nikada ne bi učinio. Igrom slučaja, istu poruku uputio je i drugu Siju, obrušavajući se ovog puta ne grozni evropski protekcionizam, koji, gle drskosti, ne dopušta damping kineskih proizvoda na kontinentalnom, objedinjenom tržištu.
Zajedničko Vučićevim majskim izjavama jeste odbacivanje Evrope i prećutkivanje Rusije. Od prvih on razume da više neće biti odmrzavanja odnosa, te da je epoha neobraćanja pažnje na prestupe dragog Aleksandra protiv liberalne demokratije završena, dok se drugih, s pravom, pribojava. Evropu je lakše kritikovati, ona mu zbog izjava neće uvesti sankcije niti poslati pretnje, putinovska Rusija nije tako fina – drži ventil za gas u jednoj ruci, dok drugom otvara poslovični i zlokobni prozor iz koga, s vremena na vreme, ispadaju visoki ruski funkcioneri. Vučićeve političko-diplomatske piruete ipak ne znače završetak politike četiri stuba koju je nasledio od prethodne garniture, a oni od Josipa Broza. Srbija od Evrope zavisi ekonomski, a režimsko biračko telo ne bi podnelo četrdesetosmaški raskid sa Rusijom, presvisnulo bi od tuge.
Uprkos nemogućnosti odstupanja od ćorsokaka nesvrstanosti, Vučić vrlo dobro razume sa koja dva iz četiri stuba može imati najbliži odnos. Sa Trampom se gotovo pa savršeno poklapa ideološki, obojica su desničarski populisti, dok je vičan i vođenju politike kroz prizmu ličnih odnosa. Sa Sijem deli pristup netransparentnih investicija i kredita, čije smo posledice mogli da vidimo 1. novembra 2024. godine u 11 časova i 52 minuta.
Ideja je savršena, ukoliko u obzir ne uzmemo jedan mali problem. Naime, SAD i Kina su geopolitički suparnici, na isti način kao što su to Evropa i Rusija. Nije moguće graditi bliske odnose i sa Briselom i sa Moskvom, moguće je večito biti van Evrope i trgovati sa Rusijom, uz poklanjanje srpskog državljanstva ruskim tajkunima. Na sličan način nije moguće ostvariti bliske odnose i sa Vašingtonom i sa Pekingom. Vučićev članak za Foks njuz objavljen je tri dana pre nego što će Stejt department obnarodovati izveštaj upućen američkom Kongresu koji predstavlja strategiju za Zapadni Balkan. U pomenutom dokumentu Kina i Rusija su navedene pod oznakom „maligni uticaji“, s tim što je Kina na prvom mestu, što treba kontekstualizovati u vidu Trampovog doživljaja Rusije kao isključivo evropskog problema.
Iako je jasno da Trampova administracija ne pokazuje nikakav interes za meku moć i izgradnju demokratije, to jest održavanje američke globalne mreže uticaja, ona je veoma zainteresovana za realizaciju ekonomskih projekata koje pogoduju američkim korporacijama. U okviru političke prakse, data tvrdnja se prevodi kao nastojanje Vašingtona da iz energetske sfere istisne Rusiju, otuda projekat gasovoda od Krka namenjen Bosni, a u saradnji sa Dodikom, kao i da u trgovinsko-investicionoj sferi konkuriše Kini. Dodik je izvrstan primer kako je sa Trampovom administracijom moguće napraviti dogovor koji odgovara i dinastiji Tramp i oblasnom gospodaru, a da pritom dotični beg svako malo putuje u Moskvu. Biće zanimljivo proveriti da li ista pravila u Vučićevom slučaju važe za paralelno zbližavanje sa Kinom.
Zasad deluje kao da Vučić jeste napravio proboj u približavanju Trampu. Uspeo je da svojim majskim sonetima iznudi deljenje njegovog intervjua za Brajtbart od strane Trampovog profila na Truth Social, dakle primećen je. Još važnije, a hronološki nešto ranije, tačnije 11. maja, podsekretarka za javnu diplomatiju SAD, Sara Rodžers, poznata po svom performativnom krstaškom pohodu protiv Evrope na Tviteru, posetila je Beograd i potpisala Sporazum o učešću Sjedinjenih Američkih Država na međunarodnoj izložbi EXPO 2027. Opšte je mesto da je EXPO Vučićev krunski projekat, kako na međunarodnom planu, tako i po pitanju unutrašnje strukture njegovog političkog pokreta i klase režimskih oligarha koji oko istog gravitiraju.
Ostaje otvoreno pitanje čime će u praksi rezultirati primećeno približavanje Vučića i Trampove administracije. Projekat Trump Tower u centru Beograda je osujećen, a jedan sličan vid odbacivanja sumnjivih trampovskih investicija se u aktuelnom vremenu odvija i u susednoj Albaniji. Kontinuirano odlaganje američkih sankcija NIS-u je proces koji pogoduje Vučiću, ali nije direktan proizvod njegove PR ofanzive, već deo globalne naftne krize izazvane Trampovim ratom sa Iranom. Lobiranje iz Beograda nije doprinelo ni smanjenju američke carinske stope za robu iz Srbije od 35%, jedne od najviših u Evropi, a ni preispitivanje strategije Vašingtona oko Kosova. Strateški dijalog, najavljen januara 2025. godine, još uvek nije započet, a kada bude, ticaće se bolnih mesta za domaći režim kao što su pitanja energetike (to jest Rusije). Na kraju krajeva, ukoliko Vučiću pođe za rukom da izdejstvuje dugo željeni lični sastanak sa Trampom, to bi najverovatnije i bio vrhunac uspeha, pomalo susramne, diplomatske ofanzive usmerene ka Beloj kući.
U mišljenjima su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
