Rat na Bliskom istoku se nastavlja, rakete i dronovi lete na sve strane, a blokada tesnaca Hormuz – najefikasniji način odbrane koji Iran ima na raspolaganju – izazvao je potrese koji bi mogli da se pretvore u najveću energetsku krizu sveta u njegovoj istoriji.
Kako Evropa gleda na američko-izraelski napad koji ruši međunarodno pravo, na „ciljna ubistva“ iranskih zvaničnika koja bi u svakom drugom slučaju bila proglašena za državni terorizam? Kako se tumači agresija koju su Vašington i Tel Aviv cinično pravdali kao preventivni udar – iako ničim nije dokazana isfabrikovana teza o „neposrednoj pretnji“ Irana?
Francuska i Nemačka znale su da u vreme američke invazije na Irak 2003, započete takođe na izmišljenim premisama oružja za masovno uništavanje, odlučno stanu protiv Džordža V. Buša koji je na svojoj strani imao samo pudlicu u liku britanskog premijera.
Danas je predsednik španske vlade Pedro Sančes oštrom kritikom agresije na Iran usamljeno osvetlao obraz demokratskog sveta, dok je Kir Starmer smogao snage da u početku rata Donaldu Trampu odbije korišćenje britanskih baza. Slovenija je retka koja im se pridružila.
Predsednik Emanuel Makron je bleda senka odlučnosti Žaka Širaka dok jedan od najproameričkih kancelara, Fridrih Merc, ne zaslužuje ikakvo poređenje sa Gerhardom Šrederom.
Ostatak Evrope, posebno Baltik i istok kontinenta, razmišljaju samo o tome da na bilo koji način ne iznerviraju naprasitog Trampa koji im je potreban zbog Ukrajine, dok zbog istorije i sećanja na Holokaust daju poštedu izraelskom premijeru Benjaminu Netanjahuu.
Sve je to Trampu nedovoljno, pa saveznike iz NATO optužuje da nisu učinili „apsolutno ništa“ da pomognu američkom ratnom naporu. Nedavno je omalovažio i njihov doprinos tokom rata u Avganistanu.
Evropa guta knedle i sve se nada da će jednom ipak postati uvaženi globalni igrač. Kada se dovoljno naoruža. Prošle godine je izdatke za odbranu povisila za 20 procenata, potvrdio je generalni sekretar NATO, ali to je tek početak dugog i skupog procesa.
Evropa u poređenju sa velikim silama nema zastrašujuće arsenale oružja, ali ima jedan drugi kapital koji bi morao da se aktivira protiv onih koji krše međunarodne zakone i vladaju politikom brutalne sile.
Demokratski potencijal mogao bi da bude moćno oružje u vreme u kome demokratiju po Americi gazi samoproglašeni lider slobodnog sveta, a autoritarne vođe Rusije i Kine i ne dozvoljavaju da se razvije.
Evropa je među retkima koja je ipak dovoljno jaka da se usprotivi Trampu. Njeni stanovnici u ogromnoj većini ne žele ovaj najnoviji bliskoistočni rat. Oni su ti koji su masovno demonstrirali protiv izraelskih pogroma Palestinaca po Gazi, koje će Međunarodni sud pravde verovatno označiti kao genocid.
Liberalna demokratija na kojoj je Evropska unija uspostavljena jeste u krizi, kriza je globalna, ali samo Evropa ima potencijal da je odbrani od nasrtaja koji dolaze i sa druge strane Atlantika i sa Urala.
Srbija nije u EU, ali to ne znači da njeni građani treba nemo da posmatraju napad na jednu suverenu zemlju, bez obzira da li nam se njen režim dopada ili ne. Ćutanje je saučesništvo u ilegalnoj agresiji, posredno odobravanje optužbe da Iran „eskalira sukob“ time što se brani svim taktikama i sredstvima koje ima.
U pitanju su elementarni principi, a građani ove zemlje bi to morali da znaju bolje od drugih. SR Jugoslavija je bila žrtva slične agresije. Ljudi se ovde sećaju koliko im je nedostajala solidarnost sveta koja se sa zakašnjenjem masovno probudila oko Iraka.
Dok pamti malu Milicu ili putnike iz voza u Grdeličkoj klisuri, javnost ove zemlje nema pravo na tišinu kada rakete raznesu osnovnu školu na jugu Irana i u smrt pošalju više od 150 devojčica.
Može predsednik Srbije da izbegava da se opredeli. I bolje. Njega ionako niko ništa ne pita, mada ne može da oćuti apokaliptična predviđanja o Trećem svetskom ratu koji je „možda već počeo, samo još ne govorimo o tome zvanično“.
Ako vlast iz svojih racionalnih ili kalkulantskih razloga ćuti, gde je opozicija da kaže šta misli o kršenju suvereniteta i konfliktu čije su energetske posledice globalne? Zašto ćute studenti čiji se jedan deo u početku toliko ponosio zastavama sa likom Če Gevare? Zašto većina medija podržava ovu sramnu tišinu?
Nisu Tramp i Netanjahu svete krave. Nije kritika njihove militantne politike antiamerikanizam ili antisemitizam. Rat u Zalivu je ozbiljan moralni test koliko i Gaza.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
