Novi bliskoistočni rat stvorio je utisak da nejedinstvena, zatečena i skrajnuta Evropa ponovo propušta priliku da potvrdi svoj identitet i predstavi se kao globalni igrač u burnim geopolitičkim vremenima.
Evropski odgovor na američke i izraelske udare na Iran potvrdio je da je Evropa nespremna da se suprotstavi Donaldu Trampu oko konflikta koji će ostaviti duboke tragove na strateškim interesima kontinenta. Sve to samo nekoliko nedelja pošto je Amerikanac pretio uzimanjem Grenlanda.
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, koja se trudi da bude što bliža Vašingtonu, defetistički priznaje da se pomirila sa time da u ovim haotičnim vremenima „Evropa više ne može da bude čuvar starog svetskog poretka“ i da njena spoljna politika mora da bude „realističnija i zasnovana na interesima“.
Da li je to čitulja poretku zasnovanom na međunarodnom pravu koje Tramp gazi po Aziji, Africi, Latinskoj Americi, a pokušao je i u Evropi?
Evropljani redom ponavljaju da agresija krši globalne norme, ali većina njih, uključujući i predsednicu EK, nije jasno osudila napad koji je pravdan kao preventiva isfabrikovanoj „neposrednoj opasnosti“ od Irana.
Tek od kako je konflikt počeo spiralno da uspinje cenu nafte, evropske sile pokušavaju da nađu način da odbrane svoje interese. Tramp je najveće vojne operacije na Bliskom istoku u poslednje dve decenije pokrenuo bez konsultacija sa saveznicima, ali im sada nudi rešenje.
Zatražio je formiranje međunarodne pomorske koalicije koja bi branila Ormuz kojim se transportuje petina svetskog izvoza nafte. Računa na evropske saveznike iz NATO, ali i na Kinu i Japan koje zavise od protoka nafte iz Zaliva.
Ako SAD pobeđuju, zašto traži pomoć od Evropljana iz NATO, čiji je doprinos u Avganistanu nedavno sramno omalovažavao? Nije to jedino pitanje bez odgovora, ali Tramp mora da je ozbiljno frustriran što su ga partneri jedan za drugim odbili.
Izrazito proamerički kancelar Fridrih Merc je najeklatantniji primer metamorfoze Evropljana. U startu je izjavljivao da „nije trenutak da držimo lekcije našim partnerima i saveznicima“, da bi reterirao kada je Tramp od njega zatražio vojni angažman u Ormuzu.
„Ovo nije naš rat, nismo ga mi započeli“, izjavljuje njegov ministar odbrane Boris Pistorius.
Emanuel Makron apeluje na Teheran da što pre obnovi slobodnu plovidbu, zalaže se za „nove političke i bezbednosne okvire“, ali Pariz jasno daje do znanja da ne namerava da raspoređuje pomorske snage po Ormuzu.
Sve podseća na vreme invazije Iraka 2003. kada su francuski predsednik Žak Širak i nemački kancelar Gerhard Šreder odbili da se pridruže Džordžu V. Bušu i njegovoj koaliciji u pohodu pravdanom fabrikovanim optužbama o oružju za masovno uništavanje.
Evropljani nisu mogli da spreče rat u Iraku, ali su prepoznali multilateralni format zasnovan na međunarodnom pravu. To im je omogućilo da diplomatski doprinesu nuklearnom sporazumu sa Iranom iz 2015.
Tramp je u prvom mandatu jednostrano napustio dogovor i, zajedno sa konzervativnim cionistima u Izraelu, pokrenuo zamajac bliskoistočnih sukoba koji su doveli do napada na Iran juna prošle i februara/marta ove godine.
Buš je podelio Evropu kao što to Tramp čini danas, kako konstatuje visoka predstavnica EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Kaja Kalas. Samo su demarkacione linije donekle izmenjene. Britanija, Italija i Španija su 2003. bile uz SAD.
Za razliku od Tonija Blera, koji je zbog slepe podrške invaziji Iraka dobio nadimak „Bušova pudlica“, britanski premijer Kir Starmer odbija da bude uvučen u rat po cenu hlađenja istorijskog partnerstva i primanja sarkastičnih uvreda koje stižu sa adrese Bele kuće. London je u startu odbacio Trampov zahtev za korišćenjem britanskih baza za napad na Iran.
Španski premijer Pedro Sančez je najglasniji u osudi „neopravdane i opasne“ agresije i odbio je da Amerikancima stavi na raspolaganje baze u svojoj zemlji koje bi bile platforma za napade na Iran. Dobio je podršku Slovenije i Norveške.
Trampu ideološki veoma naklonjena premijerka Đorđa Meloni priznala je pred Parlamentom da rat krši međunarodno pravo, ne osuđuje akciju, ali takođe odbija da Italija bude uvučena u konflikt nepredvidljivih posledica.
Veći deo Evrope, posebno istočne, dvosmisleno ćuti u strahu da ne naljuti Trampa koji im je potreban u suočavanju sa ruskim pretnjama i ratom u Ukrajini. Izbegavaju da se ili zamere Benjaminu Netanjahuu. Lideri se ne usuđuju da Amerikancu poruče da prekine konflikt ili da Izraelcu saopšte da ne mogu da prihvate njegovu mesijansku opsesiju da uništi teokratski režim u Teheranu.
Tramp očekuje maksimalnu poslušnost, pa je pobesneo zbog nedostatka “entuzijazma”: “Kažu da bi radije da se ne mešaju… Znam da ćemo ih štititi, a ako nama ikada treba pomoć neće ih biti uz nas”. Osvetoljubiv kakav jeste, kaže da će zapamtiti ko mu je priskočio u pomoć, a ko ne. Preti da će se “NATO suočiti sa veoma lošom budućnošću”.
Šef Bele kuće je suočen sa odlukama koje će odrediti ostatak njegovog mandata, a produžetak rata nosi opasnost da događaji izmaknu njegovoj kontroli. Uprkos svom rizicima, klasični Tramp želi da deluje nepokolebljivo iako oko sebe širi konfuziju. Njegov pokušaj da evropske vlade uvuče u rat pozivajući ih da svoje ratne brodove rasporede po Zalivu je nova opasna zamka.
„Meloni, Merc i fon der Lajen mogu da veruju da su veći realisti i pragmate od svojih idealističkih prethodnika“, piše u komentaru „Gardijan“. „Istina je na drugoj strani. Ukoliko Evropa abdicira u svojoj posvećenosti demokratskim pravima, normama i zakonima, jednostavno prestaje da postoji kao kolektivni entitet“.
Prva lekcija rata je da znate ko vam je neprijatelj. Slobodan svet, ili ono što je od njega ostalo u Evropi, morao bi da shvati da je njegov neprijatelj – Donald Tramp.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
