Prošle nedelje su se na agendi EU u Briselu igrom slučaja našle, na odvojenim sastancima, Srbija i Crna Gora. Kontrast teško da je mogao da bude veći. U slučaju Podgorice, zatvoreno je još jedno pregovaračko poglavlje, a ambasadori zemalja članica razmatrali su pristupni ugovor sa Crnom Gorom. Za to vreme, delegacija Beograda bila je u misiji kontrole štete, nakon usvajanja Mrdićevih zakona, suočena sa rizikom da Brisel preseče priliv novca iz evropskih fondova.
Svi uspešni pregovori o članstvu pre ili kasnije dovedu do tog prelomnog trenutka: sklapanja ugovora o pristupanju. Crna Gora je danas na korak od ove raskrsnice, posle koje više nema povratka unazad u pregovorima sa EU.
Ipak, neke države članice bi da još malo odlože ovaj trenutak. Francuska i neki drugi traže dodatna objašnjenja pre uspostavljanja radne grupe za pisanje ugovora. Žele da utvrde da li će ugovor sa Crnom Gorom postati model i za naredna proširenja, kao i kakve zaštitne mehanizme, tranzicione periode i derogacije u njega treba ugraditi.
Prema diplomatskim izvorima, na sastanku ambasadora pokrenuta su i osetljiva pitanja: mogućnost uskraćivanja evropskih fondova u slučaju nazadovanja nakon prijema, ograničavanje prava veta novih članica, kao i duži tranzicioni periodi za nove zemlje članice nego što je to do sada bio slučaj. Ipak, ubedljiva većina zemalja smatra da rad na ugovoru treba da počne što pre, jer sat otkucava: tehnička priprema ugovora može potrajati od 6 do 12 meseci, a plan Crne Gore je da do kraja godine završi pregovore.
Za to vreme, Srbija je daleko i od same pomisli na pripremu pristupnog ugovora. Kako stoje stvari, ni mnogi znatno skromniji koraci, poput otvaranja klastera 3, nisu ništa bliži nego u prethodne četiri godine. Umesto uklanjanja prepreka, Srbija kao da dodaje nove. Mrdićevim zakonima bačena je nova senka na kredibilitet Beograda, koju neće biti lako otkloniti. Stav Evropske komisije, parlamenta i praktično svih zemalja članica je nedvosmislen, bez obzira na odnos prema Srbiji – reč je o koraku u pogrešnom pravcu.
Za otvaranje klastera tri, kao i bilo koji naredni korak, Srbiji je potreban drugačiji konsenzus. A on nije na vidiku.
Predsednica Narodne skupštine imala je srdačan zagrljaj sa komesarkom za proširenje Martom Kos na početku sastanka u Briselu. Ali poruka koja je usledila ostala je jednako tvrda: traži se obustava primene Mrdićevih zakona i prestanak napada na novinare i civilno društvo. U međuvremenu, evropska sredstva su pod znakom pitanja.
U takvoj situaciji, odgovor Beograda ide u više pravaca. Prema Briselu se šalju poruke o vrednom i ambicioznom radu na ispunjavanju tehničkih kriterijuma, od vladavine prava do poljoprivrede, brzinom koja nije viđena do sada.
Domaćoj javnosti se šalje drugačija poruka. Ana Brnabić iznosi začuđujuću tvrdnju da u Srbiji nisu problem medijske slobode, već – anarhija, jer slobode ima „previše“. Za izostanak napretka okrivljuju se opozicija i civilno društvo, jer „cinkare“ Srbiju u Briselu. Omalovažava se napredak drugih i pripisuje dvostrukim standardima EU, dok se istovremeno poriče da ozbiljnog zastoja na evropskom putu uopšte ima i lamentira nad odsustvom proevropskog konsenzusa u društvu. Ministar za evropske integracije tvrdi da je Srbija najuspešnija u regionu po stepenu iskorišćenosti novca iz Plana rasta EU, iako je po podacima Evropske komisije tek na četvrtom mestu, iza Crne Gore, Albanije i Severne Makedonije.
S druge strane, na strateškom nivou, kroz zajednički predlog predsednika Vučića i premijera Rame u nemačkom FAZ-u, reklo bi se da Beograd nudi neku vrstu pogodbe: spremnost na niži oblik „pridruženosti“ EU koji bi ujedno mogao da znači i manji nivo obaveza i reformskih „žrtava“ u ostvarivanju tog cilja.
Istini za volju, i predvodnici u procesu poput Crne Gore moraće možda da prihvate ograničenja koja će značiti neki niži oblik članstva od onog koje danas poznajemo. Da ne govorimo o neizvesnosti ratifikacije u zemljama članicama. Ali Podgorica, koja je pred ostvarenjem cilja, nema razloga da unapred signalizira spremnost na utešnu nagradu.
Zato je debata o pristupnom ugovoru sa Crnom Gorom istinski lakmus papir za to kada i kakvo proširenje EU može da se očekuje. Iz sadržaja ugovora biće jasnije i gde su bolje pročitali politiku proširenja i šanse za članstvo – u Podgorici ili u Beogradu.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
