Najduži, najkrvaviji i najrazorniji rat u osam decenija dugoj istoriji izraelsko-palestinskog konflikta završen je energičnom intervencijom američkog predsednika, ali trajni mir ostaje udaljen uprkos slavlju kojim je izraelska vlast propratila oslobađanje jevrejskih talaca i neverici izgladnelih Palestinaca da više neće biti bombi i granata.
Donald Tramp doputovao je u Jerusalim da bi govorom u Knesetu teatralno proslavio razmenu 20 talaca za blizu 2.000 palestinskih zatvorenika. Hvaljen kao najodaniji saveznik Izraela u istoriji, najavio je „novu zoru“ Bliskog istoka, da bi ubrzo produžio za egipatsko letovalište Šarm el Šeik gde je u društvu lidera najbogatijih zemalja proglasio kraj rata na osnovama njegovog mirovnog plana od 20 tačaka.
Slavlje u Izraelu i Pojasu Gaze bilo je pomešano sa osećanjem tuge. Sirene za uzbunu su ućutale, a Jevreji su se sećali 1.200 civila koje je islamistički Hamas ubio 7. oktobra 2023. kada je oteo i 250 talaca, kao i 2.000 svojih vojnika stradalih u ratu. Palestinci oplakuju 67.000 svojih ubijenih sunarodnika, mahom žena i dece, lutaju među ruševinama kuća, bolnica, škola i džamija i jure neki od 600 kamiona koji su počeli da dnevno dostavljaju humanitarnu pomoć žrtvama izraelske višemesečne planske kampanje izgladnjivanja.
Prva faza Trampovog plana funkcioniše, ali sporazum o miru ne znači kraj rata u Gazi, mada nagoveštava mogući početak nove, verovatno najsloženije faze: oblikovanja palestinske budućnosti. Tramp, vidi se to po njegovom mirovnom planu, nema jasnu viziju rešenja izraelsko-palestinskog konflikta. „Jedna država, dve države“?
Da li će proceniti da je dovoljno učinio time što je zaustavio ubijanja i okrenuti se drugim globalnim izazovima: ratu u Ukrajini, rivalstvu sa Kinom, sukobima sa Demokratskom partijom kod kuće? Ili će, frustriran što mu je izmakla Nobelova nagrada za mir, nastaviti da se bavi Bliskim istokom?
Premijer Benjamin Netanjahu je u januaru prekršio jedno primirje, ali ovoga puta je morao da popusti pod pritiskom Trampa koji ga je potom nagradio serijom komplimenata, proglasio pobednikom u ratu iako nije ostvaren proklamovani cilj „totalnog uništenja“ Hamasa, i čak – sasvim nediplomatski – zatražio da predsednik Isak Hercog pomiluje Netanjahua koji je suočen sa tri sudska procesa oko korupcije.
Izraelski premijer je oslobađanjem talaca skinuo teško breme kritika da mu je nastavak rata – kao instrument ostanka na vlasti – bio važniji od sudbine otetih, ali čekaju ga teški dani. Pokušaće da očuva svoju koaliciju u kojoj je talac ekstremnih desničara nezadovoljnih sporazumom pošto su očekivali da u konačnoj pobedi Palestinci budu proterani iz Gaze, da se Pojas i Zapadna obala anektiraju i tako ostvari mesijanski san o obnovi biblijskog Izraela.
Premijera čeka poziv da formira državnu komisiju koja bi ispitala njegovu odgovornost za napad Hamasa koji je Izrael zatekao potpuno nespreman. Međunarodni krivični sud već je za njim raspisao poternicu zbog ratnih i zločina protiv čovečnosti, a pred Međunarodnim sudom pravde traje proces da bi se utvrdilo da li je odgovoran za genocid. Magnitude izraelskih zločina počinjenih u Gazi tek će biti dokumentovane. Čekaju ga i izbori naredne godine na kojima bi premijer sa najdužim stažom u istoriji zemlje lako mogao da bude kažnjen što je zbog okrutnog načina vođenja rata Izrael izolovao u svetu, pokrenuo talas novih priznanja Palestine i doprineo rastu antisemitizma.
Palestinci su pred dilemama koje ih prate od 1948, kada je formirana Država Izrael: šta sada, šta sutra? To pitanje postavljalo se posle rata 1967. kada je Izrael okupirao Zapadnu obalu, pa tri godine kasnije kada su proterani iz Jordana ili 1982. kada su pred izraelskom invazijom morali da napuste Bejrut. Gde je budućnost palestinskog nacionalnog projekta?
Hamas čekaju teška pitanja. Grupa svakako snosi ogromnu odgovornost za napad za koji nisu znali ni njegovi saveznici ni političko rukovodstvo u egzilu. Vojni planeri militantne grupe morali da pretpostave da će Netanjahuov odgovor biti brutalan.
Islamistička organizacija, zbog nedostatka ikakve demokratije, neće objašnjavati zašto su se njeni lideri tako cinično igrali palestinskim životima koristeći ih kao ljudske štitove, ali moraće da odgovori zašto je prihvatila primirje u zamenu za delimično a ne potpuno povlačenje izraelskih snaga? Zašto je prihvatila izraelski veto na sedmoricu istaknutih Palestinaca koji ostaju u zatvoru? Hamas tek treba da odluči da li će ostati pokret otpora ili će postati politički akter koji bi mogao da se priključi Palestinskoj oslobodilačkoj organizaciji.
Rivalska Palestinska vlast predsednika Mahmuda Abasa sa Zapadne obale suočena je sa sličnim testom. Da li je vlast optuživana za korupciju i neefikasnost spremna da se ozbiljno reformiše i izgradi zajedničke nacionalne institucije kako bi jednog dana, bez obzira na Netanjahuovo protivljenje, preuzela upravljanje Pojasom Gaze?
Lanac događaja vezanih za rat u Gazi jeste promenio Bliski istok. Izrael je desetkovao libanske Hezbolahe i prvi put u novijoj istoriji vodio 12-dnevni rat sa Iranom koji je doprineo slabljenju šiitskih saveznika Teherana i padu režima Bašara el-Asada.
Ratovi se mere po onome kako se završe. Ni jedan rat na Bliskom istoku nije završen. Ne pamte se samo po onome što razruše, već i po onome što stvore. Ovaj rat je ostavio teške zapise u kolektivnoj memoriji Izraelaca i Palestinaca, a da bi 13. oktobar ušao u istoriju, Izrael i Palestinci moraće da se odluče na mnoge bolne kompromise. U suprotnom, ovo je samo još jedna pauza.
U kolumnama su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
