Postoji u našoj kancelariji jedna simpatična jezička igra: klaster i flaster. I često izgleda kao da vlast iskreno veruje da su to dve stvari sa istim dejstvom. Klaster 3, mitski objekt želje, ovde se tretira kao svojevrsni flaster koji će, kada se konačno zalepi, automatski izlečiti sve naše društvene ogrebotine, institucionalne posekotine i rane vladavine prava. Zato se na njega i čeka kao na terapiju.
Iako više niko ne zna šta je zapravo Klaster 3 (Konkurentnost i inkluzivni rast) u kome Srbija već ima dva privremeno zatvorena, dva otvorena i još tri preostala neotvorena poglavlja, on je odavno prestao da bude tehnička jedinica pregovora. Postao je simbol, i to ne naročito lep, beskrajnih političkih smicalica, deklarativnog evropejstva i suštinskog odustajanja od reformi. Jedan od onih simbola koji se iznova pojavljuju svaki put kada vlast treba da podseti javnost da je „proces živ“, da „EU vrata nisu zatvorena“ i da je sve na korak od „samo što nije“.
Ne verujem da vlast u Srbiji preterano brine o samom klasteru u njegovom sadržinskom smislu. Ali u simboličkom i komunikacijskom, i te kako da. U spin-diktaturi u kojoj živimo, otvaranje klastera bi na mnogo nivoa poslužilo kao dokaz da Srbija „ima podršku“ i da Evropa, iz nekog razloga, i dalje veruje u kapacitet ove vlasti da sprovede reforme. Uveren sam da je to, uz očekivani novac iz Plana rasta, i jedini razlog zbog kog se uopšte vodi ovolika borba oko Klastera 3.
Sve vreme se ignoriše ono što je najvažnije: pregovarački proces se od 2011. vodi po jasnom meritumu. Nema napretka u poglavljima 23 i 24, nema ni otvaranja, pa makar klaster bio tehnički pripremljen „do savršenstva“. To je prosto pravilo igre. Srbija ga je svojevremeno prihvatila. Sada deluje kao da ga se ne seća.
Zato ne treba da čudi što nisu sve države članice spremne da „pogledaju kroz prste“. Štaviše, prošle godine EU je već pokušala da pokaže dobru volju: da ne oceni celokupno stanje vladavine prava, nego samo ono što je Srbija sama obećala u tzv. non-pejperu. Nažalost, čak ni ta lista, koju smo sami pisali i potpisali, nije ispunjena posle godinu dana. U prevodu: radili ste ste šta ste radili, ali niste uradili ni to što ste sami hteli.
Razumem, donekle, poziciju dve velike države članice koje veruju da region može napredovati ka članstvu samo ako Srbija, kao najveća država Zapadnog Balkana, ponese taj proces. Ali upravo zato bi bilo logično, makar minimalno, obratiti se građanima Srbije jasnim porukama: „Vidimo probleme, vidimo gde zapinje, vidimo da reformska dinamika ne postoji, ali eto zaista želimo da pomognemo.“ To bi bila iskrena, evropska komunikacija, umesto sadašnjeg mutnog diplomatskog signala iz kog svako čita ono što želi.
Jer, zaista je teško poverovati da diplomatski predstavnici tih država ne vide kako izgleda (ne)postupanje policije. Da ne primećuju nefunkcionisanje institucija, uporno zarobljene mehanizme demokratske kontrole i medijski prostor koji je sve, samo ne evropski standard. Da nisu videli izborni proces u Zaječaru i sve posledice koje je taj slučaj proizveo, kao i izbore u Mionici. Nisu shvatili čemu služi leks specijalis, i zašto niko ne želi da privede ministra. Ili možda vide nešto što mi ovde, iz nekog razloga, ne vidimo.
Na kraju, simbolika Klastera 3 svodi se na jednostavnu činjenicu: više nije pitanje da li će EU i države članice nešto dati Srbiji, već da li Srbija uopšte želi to da uzme. Jer dok druge zemlje regiona napreduju, Srbija ostaje na istom mestu, ne zato što ne može, nego zato što uporno bira da ne krene.
Flasteri deluju samo ako prethodno očistiš ranu.
