Evropa je Hladni rat provela u znatno težem položaju u poređenju sa današnjim. Njenu zapadnu polovinu je kontrolisala demokratska Amerika, a istočnu je okupirao totalitarni Sovjetski Savez. U toj poziciji ona se našla svojom krivicom. Evropa je iznedrila imperijalizam, čija će surova konkurencija rezultirati Prvim i Drugim svetskim ratom, kao i popularizacijom radikalno leve i desne ideologije, što će dovesti kontinent na rub samouništenja.
Savremena, gotovo u potpunosti ujedinjena Evropa, zapravo predstavlja najbolje stanje u poslednjih sto i više godina, čak i kada se u obzir uzmu ruska agresija i duboka kriza američke imperije.
Ruku na srce, u Evropi je stvorena čitava moderna epoha, sve predivno i sve zlo u njoj, ali je posledice tog čina stvaranja ona osetila i na svojoj koži. Na kraju krajeva, Amerika je proizvod evropskog kolonijalizma, a njena kultura je evropska plebejska kultura obolela od zavisnosti turbo-konzumerizma. Granice po kojima se vode ratovi u Evropi, pa i širom sveta, povukle su evropske imperijalne sile vek unazad. Iako danas Evropa nije vodeći ekonomski, politički i vojni centar, sukobljeni svet predstavlja eho njene katastrofe u dva svetska rata.
Biće teško i Amerikancima i Kinezima da se suoče sa činjenicom da oni ne proživljavaju ni američki, ni kineski vek, upravo zato jer se posledice evropske epohe nisu okončale. Evropa nije ta koja diktira tempo meča, ali jeste onaj akter koji je postavio figure na tablu i započeo okršaj.
Trampov intervencionizam i sindrom „imperijalnog umora“ SAD
Iako je Tramp više Evropljanin nego što bi to želeo da prizna, budući da je njegova majka škotska emigrantkinja, a roditelji njegovog oca bavarski doseljenici, on je uzjahao talas nezadovoljstva američkog prekarijata služeći se izolacionističkim diskursom. Pritom se Tramp nipošto ne može definisati ni kao izolacionista, ni kao čisti realista. Njegova spoljna politika je proizvod stavova različitih interesnih grupa koje ga okružuju i njegovih sopstvenih predatorskih nagona.
Tramp je siledžija, ali proračunati siledžija. To se moglo videti na primeru Grenlanda, kada je aktuelni američki predsednik izazvao najozbiljniju krizu unutar NATO bloka od Sueckog rata, što je bio istorijski trenutak u kome su SAD jasno stavile do znanja nekadašnjim evropskim silama da one više ne mogu voditi spoljnu politiku bez koordinacije sa Vašingtonom.
Međutim, kada je Evropa demonstrirala jedinstvo i spremnost da brani svoju članicu Dansku od američkih nastojanja, kako ekonomski tako i u vojnom smislu, Tramp je ubrzo deeskalirao situaciju, praveći se da je on samo hteo da poveća američko prisustvo na arktičkom ostrvu (što su mu tekući sporazumi već dozvoljavali). Sa druge strane, Venecuela, a mogućno u bližoj budućnosti i Kuba, nisu imale na koga da se oslone – Rusija i Kina su im okrenule leđa.
Tačno je da su u pitanju neefikasne diktature, koje su lišile svoje građane dostojanstva i decenijama ih drže zarobljene u siromaštvu, ali malo je verovatno da će se Trampova administracija potruditi da opisano stanje izmeni. U Venecueli vidimo da Vašington ni ne pokušava da trasira proces demokratske tranzicije, već isključivo da demonstrira sopstvenu moć u zapadnoj hemisferi, ne obezbedivši pritom čak ni podršku velikih naftnih kompanija za ulaganja u nerazvijeni venecuelanski naftni sektor.
Zato Trampov intervencionizam nije ni humanitarno-demokratski, ali ni u duhu spoljnopolitičkog realizma, već je po svojoj prirodi demonstrativan. Ma koliko politika Trampove Bele kuće bila dalekosežno štetna po Sjedinjene Države, kao i njihove doskorašnje saveznike, ona u sebi sadrži elemente svojevrsnog rijaliti šoua, što tragici pridodaje elemente komedije.
Američko društvo u sve većoj meri pati od sindroma imperijalnog umora, što je pre svega jasno onima koji su upoznati sa razlozima za pad Sovjetskog Saveza. Ipak, Tramp je sličan Gorbačovu samo u toj meri koliko njegova politika snižava prestiž, efektivnost i moć Sjedinjenih Američkih Država. Poslednji sovjetski lider je zapravo želeo da reformiše rusku imperiju, ne da je sahrani.
Tramp je bliži Jeljcinu u nameri da skreše troškove imperije tako što će drastično umanjiti njenu sferu interesa. Jasno je da SAD više ne bi branile Evropu od spoljne agresije, a ni Tajvan od Kine, što znači da se američka imperija sada svodi na štap, dok je šargarepa izostavljena iz pristupa.
Nemoguće je razumeti Trampovu strategiju bez shvatanja sindroma imperijalnog umora, koji je blisko povezan sa nedovoljnom stopom rasta životnog standarda prosečnog Amerikanca, rastućim troškovima života i socijalne nejednakosti. Dovoljno veliki deo američkog društva očito smatra da ekonomija ne radi njemu na korist, te da Amerika kao imperija troši previše sredstava na čitav svet, umesto na američke građane. Ruski građani SSSR-a istovetno su sebi postavljali pitanje zašto finansiraju komunističke pokrete i borce širom sveta, dok sami žive u siromaštvu.
Otuda su onlajn Amerikanci toliko i kivni na Evropljane, za koje smatraju da rade znatno manje, a uživaju više. Sve to dok ih SAD tobože izdržavaju. Tako su Rusi svojevremeno počeli da posmatraju Istočni blok na izdahu sovjetske imperije. Tek kasnije su upali u postimperijalnu krizu, te pokušali da povrate ono čega su se prethodno dobrovoljno odrekli. To je potka ruske invazije na Ukrajinu, ne NATO, Zapad ili ukrajinski nacionalizam.
Zastrašujuće je i pomisliti kako će izgledati američki postimperijalni sindrom, jer svetske imperije i nakon prestanka tog statusa i dalje nastavljaju da raspolažu pozamašnim vojnim resursima.
Demokratska i liberalna Evropa trn u oku nacional-populista
U Trampovom diskursu, kao i rečima ideologizovanih delova njegove administracije gde dominiraju Vens i Miler, Evropa zauzima centralno mesto kudnje i prebacivanja odgovornosti. Vensov govor na Minhenskoj konferenciji 2025, kao i Trampov govor na Svetskom ekonomskom forumu 2026, podjednako definišu ujedinjenu, liberalno-demokratsku Evropu kao ideološkog neprijatelja Amerike broj 1.
MAGA je nacional-populistički pokret, koji predstavlja koaliciju američkog monopolističkog tehnološkog kapitala sa etno-rasističkim i religiozno-fundamentalističkim delovima američke elite. Kao takav, on nastoji da održi ekonomski status quo, to jest ne namerava da reši fundamentalne probleme zbog kojih je dobio mandat, već prebacuje loptu na kulturno-ideološki sukob. Unutar Amerike, na meti su u prvom redu imigranti, naročito Latinoamerikanci, a zatim društvene manjine, naročito transrodne osobe. Na spoljnom planu to je liberalna Evropa.
MAGA pokret se odlično slaže sa diktatorima od Moskve i Minska, pa do zalivskih monarhija, ne samo zato što dele pogled na svet, već i zbog toga što mogu da posluju putem ličnih dogovora, bez bilo kakvog nadzora.
Liberalna Evropa predstavlja sve ono što Trampov pokret prezire – vladavinu institucija, ne autoritarno-harizmatskih ličnosti; strogu regulaciju tržišta koja ne dozvoljava formiranje monopola i kartela; zonu slobodne trgovine naspram protekcionizma; striktnu regulaciju partijskog finansiranja koja onemogućava korporacijama da vode glavnu reč u političkom procesu; sankcionisanje diskursa mržnje koji vodi u ponavljanje strahota zločina Drugog svetskog rata, pa i građanskog rata u Jugoslaviji.
Ne samo da je ujedinjena Evropa konkurent Americi na polju valutnog tržišta i ukupne ekonomske trke, ona je svetionik demokratije i slobode u čitavom zapadnom svetu. U liberalnu Evropu su uprte oči i Kanade i Okeanije, Trampova Amerika je ona koja je uljez.
Međutim, Putinova Rusija i Trampova Amerika su, pored egzistencijalne pretnje, Evropi učinile ključnu uslugu – pružile su joj neoborivi argument da se i dalje zbližava, te da produbi odnose sa nezapadnim svetom. Podstaknuta spoljnim agresorima, Evropa je zaključila trgovinske sporazume sa Latinskom Amerikom i Indijom, a pokreće proizvodni sektor kroz vojne potrebe.
Evropska ideja je brana Trampovoj i Putinovoj novoj podeli Evrope
Tramp i Putin nisu u direktnom savezu, ali imaju isti cilj – razjedinjenu i slabu Evropu kojom mogu da dominiraju. Kao što su nekada Hitler i Staljin razdelili Evropu, tako danas to priželjkuju i Putin i Tramp. Jedina prepreka na tom putu im je Evropska unija i, nadasve, evropska ideja. Institucije ne mogu živeti bez duha koju predstavlja grandiozna politička ideja. Komforan život i jednakost u pravima jesu nešto čemu većina ljudi teži, ali to nije dovoljno da bude pokretačka sila.
Evropska ideja je više od materijalnog osnova, ona predstavlja viziju obnovljene Evrope kao samostalne velike sile po prvi put od 1945. godine. Slobodna, demokratska, snažna Evropa kojoj nijedna strana sila neće moći da diktira uslove.
Amerika i Rusija preduzimaju konkretne korake da ostvare svoj cilj i sruše evropsku ideju. Pored ekonomskih pritisaka sa strane Amerike i vojno-bezbednosnih sa strane Rusije, Vašington i Kremlj finansiraju antievropske, ekstremno desne partije širom kontinenta. Rusija to radi skriveno, MAGA otvoreno.
Nedavno je visoka činovnica američkog Stejt departmenta, Sara Rodžers, bila na turneji po Evropi gde se sastala sa vodećim partijama evropskog fašizma. MAGA plan je da se deo sredstava od ukinutog USAID-a preusmere na finansiranje ekstremno desnih organizacija i tink tenkova u Evropi sa ciljem dekonstrukcije EU i podele Evrope na zonu kontrole SAD i Rusije.
Radi se o veoma ozbiljnom izazovu, budući da se Evropa po prvi put susreće sa pritiskom na dva fronta, i to u uslovima porasta popularnosti radikalne desnice. Utoliko je evropska ideja važnija, jer predstavlja jedini protivotrov ideološkoj osovini Vašington-Moskva, koja se oslanja na etnički nacionalizam i verski fundamentalizam.
Ideja suverene, slobodne i pobedničke Evrope je koncept koji može ujediniti sve pobornike liberalne demokratije od konzervativaca do socijaldemokrata. MAGA i kremaljskom tribalnom nacionalizmu jedino se može suprotstaviti borbeni evropski patriotizam. U sukobu koji je uveliko u toku, Evropa apsolutno ima izgleda da pobedi, naročito kada poraz znači pokoravanje Evrope.
U mišljenjima su izneti stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove uredništva portala Savremena politika.
