Jedno od obeležja i ove izborne kampanje jeste manjak nezavisnih i metodološki transparentnih istraživanja javnog mnjenja. Prema mišljenju stručnjaka, postoji nekoliko uzroka zbog kojih je “slika” preferencije birača zamagljena, uključujući prirodu aktuelnog režima, predvođenog Srpskom naprednom strankom.
“Kada propaganda oblikuje odgovore, strah proizvodi ćutanje, a istraživanja postaju sredstvo političke promocije”, poručuje za Savremenu politiku Zoran Gavrilović, izvršni direktor Biroa za društvena istraživanja (BIRODI).
BIRODI je nedavno objavio da je Srbija zauzela 83. mesto među 133 zemlje u pilot-izdanju Indeksa okruženja za istraživanje javnog mnjenja (POREI) za 2025, odnosno svrstana je u kategoriju država sa niskom ocenom. Kako je naglašeno, POREI ne meri tačnost samih anketa, već procenjuje uslove i ambijent pod kojima se takva istraživanja sprovode.
Govoreći na istu temu, Dragan Popadić, socijalni psiholog i profesor u penziji Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, navodi za naš portal da se treba, najpre, zapitati “koliko istraživanja javnog mnjenja uopšte mogu biti pouzdana“.
„Zamislimo predizbornu situaciju u Srbiji: desetak i više stranačkih lista ili predsedničkih kandidata nadmeće se za glasove šest miliona birača, a od istraživača se očekuje da predvide rezultate izbora na osnovu odgovora svega nekoliko hiljada ljudi. To znači da na svakih 2.000, pa i 5.000 birača dolazi samo jedan ispitanik, a na osnovu njihovih odgovora treba predvideti izborne rezultate sa odstupanjem od svega nekoliko procentnih poena. Deluje gotovo nemoguće, i mene iznova zapanjuje što je to ipak moguće“, ističe Popadić.
“Preciznost varirala od izbora do izbora”
U osvrtu na izborne cikluse u Srbiji, koji su se odigrali u proteklih nekoliko godina, Dragan Popadić navodi da “ono što je posebno važno jeste da iz dosadašnjih poređenja ne proizlazi jasan obrazac sistematskog precenjivanja ili potcenjivanja određene političke opcije, mada bi za pouzdaniji zaključak bila potrebna obuhvatnija analiza“.
„U svakom slučaju, ne bih prihvatio tvrdnju da su predizborna istraživanja u Srbiji generalno nekredibilna i nepouzdana. Ona su uglavnom pružala upotrebljivu sliku odnosa političkih snaga, iako je njihova preciznost varirala od izbora do izbora i od stranke do stranke“, ističe sagovornik Savremene politike.
Popadić napominje da „ima, naravno, i velikih promašaja“.
„Uzmimo period 2020-2024, tokom kojeg su tri puta održani parlamentarni izbori, jednom predsednički i više puta lokalni izbori. Ipsos je 2022. precenio rezultat SNS-a za više od osam procentnih poena, a Faktor plus za skoro jedanaest. Na parlamentarnim izborima 2023. više istraživanja nije predvidelo da će lista ‘Mi – glas iz naroda’ preći cenzus, a osvojila je 4,7% glasova. Na beogradskim izborima 2024. Ipsos je podršku listi ‘Beograd sutra’, okupljenoj oko SNS-a, potcenio za oko šest procentnih poena“, precizira Popadić.
Kao primere „veoma tačnih istraživanja, i to istih agencija“, Popadić navodi da je Ipsos na parlamentarnim izborima 2023. gotovo u decimalu pogodio rezultat ‘Srbije protiv nasilja’, kao i koalicije NADA i liste ‘Mi – glas iz naroda’, za koju je predvideo prelazak cenzusa.
„Podršku SNS-u potcenio je za tek nešto više od dva procentna poena. Faktor plus je 2020. godine praktično potpuno pogodio rezultat SNS-a. Na beogradskim izborima 2024. NSPM je vrlo precizno procenila rezultate SNS-a i liste ‘Kreni-promeni’, uz odstupanja manja od jednog procentnog poena. Dodajmo da su i procene izlaznosti uglavnom bile bliske stvarnoj izlaznosti, sa odstupanjima od nekoliko procentnih poena. Naravno, pojedinačni podaci manje su impresivni kada imamo u vidu da se daje veliki broj prognoza, pa je očekivano da neke budu veoma tačne, a druge pogrešne. Predizborne ankete često su dobro procenjivale podršku pojedinim listama, dok su kod drugih znatno grešile“, zaključuje Popadić.
Loši društveni uslovi u kojima se javno mnjenje „meri“
Dok vladajuća stranka u Srbiji često koristi terenske kampanje i fokus grupe za sopstvene procene, civilni sektor i posmatrači naglašavaju da je u uslovima duboke političke krize i visoke polarizacije potrebno mnogo više “dijagnostičkih”, kvalitativnih, i potpuno otvorenih istraživanja kako bi se tačno sagledalo raspoloženje birača.
“Kvalitet istraživanja javnog mnjenja ne zavisi samo od veličine i reprezentativnosti uzorka, načina postavljanja pitanja ili statističke obrade podataka. On zavisi i od društva u kojem se istraživanje sprovodi, slobode građana da formiraju i izraze mišljenje, profesionalnosti medija, integriteta istraživača i institucionalnih uslova u kojima istraživačke organizacije rade”, ocenjuje Zoran Gavrilović.
Naš sagovornik ističe da osnovna teza glasi da u Srbiji „problem nije samo kvalitet istraživanja javnog mnjenja, već kvalitet društvenih uslova u kojima se javno mnjenje formira, meri i predstavlja“.
„U društvu u kojem su mediji instrument političke promocije, građani izloženi propagandi, istraživači ekonomskim i političkim pritiscima, a regulatorne i profesionalne institucije ne obezbeđuju odgovornost, čak i metodološki korektno istraživanje može proizvesti rezultate koji ne odražavaju slobodno formirano javno mnjenje“, napominje Gavrilović.
Dragan Popadić ukazuje da se agencije za istraživanje javnog mnjenja suočavaju sa ozbiljnim teškoćama, budući da je “sve teže obezbediti reprezentativan uzorak, veliki broj građana odbija da učestvuje, a neki, zbog straha ili nepoverenja, prikrivaju svoja politička opredeljenja“.
„Najzad, čak i kada istraživanje verno prikaže raspoloženje birača u trenutku anketiranja, do izbora može proći više dana ili nedelja, tokom kojih se opredeljenja menjaju. Zato odstupanje od izbornog rezultata ne mora nužno značiti da je samo istraživanje bilo loše. Kredibilitet istraživanja, međutim, ne treba procenjivati samo prema tome koliko su pogodila izborne rezultate, već i prema tome koliko su transparentna u pogledu uzorkovanja i načina na koji od odgovora ispitanika dolaze do konačnih prognoza“, precizira Popadić.
Značajan deo medija promoviše vlast
Monitoring koji je sprovela organizacija Crta pokazuje da su medijsko izveštavanje tokom prve tri sedmice aktuelne izborne kampanje obeležili dominantno prisustvo predsednika Srbije Aleksandra Vučića na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću i izrazito negativan tretman Studentske liste.
Kako je istaknuto, vlast je na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću dobila dve trećine ukupnog vremena posvećenog političkim akterima, dok je opoziciji pripala trećina, a zastupljenost opozicije prvenstveno je posledica negativnog izveštavanja.
„Aleksandru Vučiću pripala je polovina ukupnog vremena posvećenog političkim akterima u proširenom udarnom terminu, od 17.30 do ponoći“, izjavila je programska koordinatorka posmatračke misije Crta Tamara Branković.
Ona je istakla da je Studentska lista, koja je bila najzastupljeniji opozicioni akter, u 88 odsto vremena u kojem je o njoj izveštavano, predstavljena negativno.
„Javno mnjenje ne nastaje u društvenom vakuumu. Građani svoje stavove formiraju na osnovu informacija koje dobijaju o političkim akterima, institucijama, događajima i društvenim problemima. Ako značajan deo medija promoviše vlast i njene predstavnike, dok druge aktere marginalizuje ili negativno predstavlja, građani nemaju jednake mogućnosti da upoznaju različite političke opcije. U takvim uslovima istraživanje može precizno izmeriti stavove građana, ali ostaje otvoreno pitanje koliko su ti stavovi rezultat samostalnog zaključivanja, a koliko dugotrajne izloženosti selektivnim informacijama“, objašnjava Zoran Gavrilović.
Prema Gavrilovićevom mišljenju, “poseban problem nastaje kada su stariji građani, osobe nižeg obrazovanja i drugi medijski ranjivi delovi stanovništva nesrazmerno izloženi jednostranom informisanju”.
“Ranjivost ne proizlazi automatski iz starosti ili obrazovanja, već iz kombinacije medijskih navika, dostupnosti različitih izvora informacija i sposobnosti provere njihovog sadržaja. Ukoliko određene društvene grupe pretežno koriste medije koji sistematično promovišu jednu političku opciju, istraživanje javnog mnjenja mora uzeti u obzir i njihov informativni ambijent”, kaže naš sagovornik.
Problem iskrenosti odgovora, istraživači izloženi negativnim kampanjama
Umesto argumentovane debate o političkim programima, provladini mediji u Srbiji nastavili su da i tokom ove izborne kampanje “etiketiraju” kritičare vlasti, oslanjajući se često na izjave državnih zvaničnika, kojima se targetiraju pojedinci ili organizacije.
Cilj takvih medijskih kampanja jeste da se svaka kritika vlasti prikaže kao “antidržavno ponašanje”, što negativno utiče na klimu u kojoj se sprovode istraživanja javnog mnjenja.
Zoran Gavrilović napominje da “istraživanja javnog mnjenja pretpostavljaju da ispitanici mogu slobodno i bez straha da izraze svoje stavove, međutim ako građani strahuju od političkih, ekonomskih ili društvenih posledica svojih odgovora, nastaje problem koji statistička reprezentativnost sama ne može rešiti”.
“Neki ispitanici odbijaju da učestvuju, drugi izbegavaju osetljiva pitanja, a treći daju društveno ili politički poželjne odgovore. Tada istraživanje ne meri nužno samo ono što građani misle, već delimično i ono što smatraju bezbednim da kažu. Zato je za procenu kvaliteta istraživanja neophodno analizirati stope odbijanja, neodgovaranja, razlike između načina anketiranja i eventualne efekte straha na iskrenost odgovora“, ističe on.
Gavrilović napominje da „kada su novinari i istraživači javnog mnjenja izloženi kampanjama diskreditacije, posledice se ne ograničavaju na njihov lični i profesionalni ugled“.
Kako naglašava sagovornik Savremene politike, „posebno je problematično kada se istraživači ne kritikuju zbog metodologije, uzorka ili interpretacije rezultata, već se predstavljaju kao politički neprijatelji ili predstavnici stranih interesa”, dok je “autocenzura istraživača nevidljivi problem profesije“.
„Autocenzura ne mora da znači falsifikovanje podataka. Ona može početi mnogo ranije: odlukom da se određena tema ne istražuje, da se politički osetljivo pitanje izostavi, da se neki nalaz ne objavi ili da se rezultati predstave na način koji neće izazvati reakciju političkih i ekonomskih centara moći. U tom smislu, najvažniji problem nisu samo istraživanja koja su objavljena, već i istraživanja koja nikada nisu sprovedena i rezultati koji nikada nisu predstavljeni javnosti“, napominje Gavrilović.
Kao jedan od gorućih problema, on navodi ekonomsku zavisnost istraživačkih organizacija, te činjenicu da se rezultati istraživanja koriste „prvenstveno za političku promociju“.
„Profesionalna autonomija istraživača teško je održiva kada finansijska održivost istraživačkih organizacija zavisi od politički kontrolisanih izvora finansiranja, javnih preduzeća ili naručilaca koji očekuju poželjne rezultate. Problem nije u samom korišćenju javnih sredstava, već u odsustvu transparentne konkurencije, jasnih kriterijuma i zaštite istraživačke nezavisnosti“, ukazuje naš sagovornik.
Zoran Gavrilović zaključuje da „ako pristup istraživačkim poslovima zavisi od političke podobnosti, a ne od metodološkog kvaliteta, tržište istraživanja prestaje da bude slobodno – tada istraživačke agencije mogu postati deo sistema političke komunikacije, umesto nezavisni proizvođači znanja“.
