U Mađarskoj se 12. aprila nije dogodila samo smena vlasti, pa čak ni smena režima, već nova promena sistema. Pobeda stranke Tisa pokrenula je tektonske procese kakvi nisu viđeni još od 1990. godine. Menjaju se ne samo učesnici političke igre, već i pravila igre, pa čak i sama igra – zahvaljujući slobodno iskazanoj volji birača, uprkos svim pokušajima prethodnog režima da se ona ograniči različitim sredstvima.
Vlada Petera Mađara, koja je na dužnosti od 12. maja, dobila je mandat kakav mađarska parlamentarna demokratija do sada nije poznavala: da do temelja demontira korumpirani, neliberalni, autokratski sistem zasnovan na desničarsko-populističkoj ideologiji koji je Fides gradio šesnaest godina, da obnovi demokratske institucije pravne države i da Mađarsku ponovo učini pouzdanim i lojalnim članom zapadnog savezništva.
Već u prvim mesecima nove političke ere jasno su se ocrtali pravci promena. Demontaža Fidesovog sveta, poznatog kao Sistem nacionalne saradnje (NER), moguća je jedino kombinacijom brzo sprovedenih simboličnih poteza i dugoročnih reformi koje donose korenite promene.
„Apsolutni bioskop“
Kada je Peter Mađar prvi put posle izbora posetio predsednika države Tamaša Šuljoka, sa terase predsedničke rezidencije ugledao je na balkonu susedne zgrade odlazećeg premijera kako čita dokumenta. Tada je podigao ruku, baš kao Martin Skorseze na čuvenoj fotografiji, i izgovorio kultnu rečenicu: „Apsolutni bioskop“ (igra reči na termin „Absolute cinema“ – „Čista filmska umetnost“).
Taj gest postao je svojevrsni princip po kojem je funkcionisala vlada tokom prvih nedelja mandata.
Tokom gotovo dve godine koje su prethodile dolasku na vlast, Peter Mađar je shvatio da je politički marketing neodvojiv deo savremene politike. Pored tradicionalnih medija, intenzivno je koristio i društvene mreže. Ni nakon preuzimanja vlasti nije odustao od tog pristupa. Pored video-snimaka, objava i intervjua, nije bilo retkost da lično komentariše objave na popularnim Fejsbuk stranicama.
Štaviše, ponudu je dodatno proširio: uživo je prenosio obilazak luksuzno opremljenih ministarstava koje je nasledio od prethodne vlasti, snimao sastanke na kojima je odlazećim ministrima u lice nabrajao njihove grehe, kao i otkrivanje ogromnih količina uništene dokumentacije.
Repertoar „apsolutnog bioskopa“ obogaćen je i simboličnim gestovima. Već u izbornoj noći Mađar je pozvao predsednika države, vrhovnog javnog tužioca i čelnike bezbednosnih službi da sami podnesu ostavke, umesto da čekaju smenu. Neki su poslušali njegov „savet“, neki nisu, ali su na kraju – na ovaj ili onaj način – svi otišli sa funkcija.
Početkom jula ekran informativnog kanala M1, vodećeg propagandnog medija Fidesa koji se predstavlja kao javni servis, iznenada je pocrneo. Na njemu se pojavila poruka: „Javni servis ne sme da laže. Izvinjavamo se što smo to činili dugi niz godina.“ Od tada je transformacija javnog medijskog servisa u punom jeku.
Nekoliko nedelja kasnije istražitelji tužilaštva zaplenili su servere Fidesa, čime je na nekoliko dana potpuno paralizovana unutrašnja komunikacija stranke.
Sve te scene savršeno su odgovarale marketinškoj logici: dodatno su učvrstile uverenje javnosti da je nova vlada odlučna i sposobna da deluje.
Takav pristup politici doneo je i brzu političku korist. Podrška vladajućoj stranci naglo je porasla, pa je sredinom leta Tisa uživala gotovo trostruko veću podršku od sve nepopularnijeg Fidesa.
Dok bioskop zabavlja, mašinerija radi punom parom
Peter Mađar je, po svemu sudeći, vrlo svestan da se dugoročna popularnost ne može održavati isključivo simboličnom politikom. Ona, međutim, može veoma dobro poslužiti da u drugi plan potisne nepopularne mere. Tako je, gotovo neprimetno, ukinut režim ograničenja kamatnih stopa, kao i administrativno kontrolisana cena goriva.
Drugim rečima, počeo je i onaj politički manje atraktivan deo posla, samo što se nije odvijao u „bioskopu“.
Uporedo s tim, u toku je i stvarna, duboka i nepovratna rekonstrukcija ustavnopravnog sistema. Osnovni zakon (to jest ustav), koji je Fides svojevremeno usvojio dvotrećinskom većinom, sada je jednako lako izmenjen dvotrećinskom većinom Tise.
Paket ustavnih izmena, između ostalog, okončao je mandat predsednika Republike Tamaša Šuljoka, retroaktivno ograničio poslanički mandat na najviše dvanaest godina, a mandat predsednika vlade na osam godina, te ponovo uveo starosnu granicu od sedamdeset godina za sudije Ustavnog suda.
Na taj način vlast se nije oslobodila samo predsednika države, kojeg su protivnici smatrali političkom marionetom Fidesa, već i sedamdesetogodišnjeg Petera Polta, predsednika Ustavnog suda, koji ranije, kao glavni javni tužilac, nije pokrenuo nijedan postupak u slučajevima korupcije povezanim sa tada vladajućom strankom. Istovremeno, novim ustavnim rešenjima praktično je onemogućeno da se Viktor Orban ikada vrati na čelo izvršne vlasti.
Mnogo manje upadljive, ali znatno dublje promene odvijaju se u finansijskoj i institucionalnoj sferi. Ukinuta je takozvana Kancelarija za zaštitu suvereniteta, institucija koja je služila za otežavanje rada organizacija civilnog društva i medija kritičnih prema vlasti.
Započeto je i rasformiranje sistema takozvanih privatnih fondacija za upravljanje imovinom od javnog interesa, na koje je prethodna vlada prenela značajan deo državne imovine, a njihovo rukovođenje poverila sopstvenim kadrovima.
Istovremeno je ojačana Uprava za integritet, potvrđena namera nove vlade da se Mađarska konačno pridruži Evropskom javnom tužilaštvu, a – možda i najvažnije – krajem jula osnovana je Nacionalna kancelarija za povraćaj i zaštitu državne imovine. Njen zadatak biće da državi vrati imovinu vrednu više desetina milijardi evra, koja je tokom prethodnih godina različitim mehanizmima završila u privatnim rukama.
Prve posledice ovih promena već su vidljive. Evropska unija odblokirala je približno 16,4 milijarde evra sredstava koja su Mađarskoj bila uskraćena za vreme vlade Fidesa zbog korupcije i nedostatka nezavisnosti pravosuđa.
Građevina podizana šesnaest godina ruši se kao kula od karata
Najvažnija pouka prvih (gotovo) sto dana ipak proizlazi iz procesa koji se nisu odvijali kao neposredna posledica vladinih odluka. Sistem NER, koji je godinama delovao kao granitno čvrsta konstrukcija, obložena konzervativnom ideološkom retorikom i predstavljana kao uzor međunarodnom populističkom pokretu, napukao je gotovo u jednom trenutku, a zatim se tokom nekoliko sedmica potpuno urušio.
Onog časa kada je presušio dotok državnog novca – odnosno kada su obustavljeni državni oglasi – mediji koji su godinama služili kao propagandna glasila Fidesa počeli su jedan za drugim da obustavljaju izlaženje. Mediaworks, medijski stub nekadašnje vladajuće stranke, otpustio je stotine zaposlenih, dok je Megafon, organizacija koja je finansirala prorežimske influensere na Fejsbuku, zatvorila svoja vrata.
Isti proces odvijao se i u ekonomskom zaleđu bivše vlasti. Već u prvim danima nakon izbora započelo je iznošenje kapitala iz zemlje. Iz kompanija u vlasništvu Lerinca Mesaroša, dugogodišnjeg prijatelja iz detinjstva Viktora Orbana, povlačene su milijarde forinti, koje su potom pokušavali da prebace u Ujedinjene Arapske Emirate, Singapur i Sjedinjene Američke Države. Više banaka blokiralo je te transakcije zbog sumnje na pranje novca.
U međuvremenu se urušila i sama stranka. Viktor Orban nije preuzeo poslanički mandat, čime je prekinuo tridesetšestogodišnje neprekidno prisustvo u mađarskom parlamentu. Gergelj Guljaš podneo je ostavku na mesto šefa poslaničke grupe, Peter Sijarto napustio je parlament i prihvatio rukovodeću funkciju u kineskoj automobilskoj kompaniji BYD, dok su „ministar propagande“ Antal Rogan i jedan od najeksponiranijih ministara Fidesa, Janoš Lazar, potpuno nestali iz javnosti.
Medeni meseci ne traju zauvek
Koliko god da je početni period bio intenzivan i koliko god da je rejting vlade Petera Mađara dostigao istorijski visok nivo, politički analitičari već postavljaju pitanje koliko dugo može da potraje postizborna euforija.
Gotovo svi se slažu da bez utvrđivanja odgovornosti i polaganja računa nema istinske promene sistema. I sam Peter Mađar je tokom izborne kampanje više puta promovisao program pod nazivom „Put u zatvor“.
Međutim, u pravnoj državi kažnjavanje odgovornih nije zadatak politike, već pravosuđa. Istovremeno, rasvetljavanje zloupotreba predstavlja složen i često netransparentan proces, prepun pravnih i proceduralnih prepreka. Ni jedno ni drugo ne može se završiti brzo – mogu proći godine, a ni konačan ishod nije unapred zagarantovan.
Prosečan građanin, međutim, nema mnogo strpljenja. Teško prihvata činjenicu da u demokratskoj pravnoj državi, čiju obnovu nova vlada smatra svojim osnovnim ciljem, stvari ne funkcionišu tako što jedan čovek naredi ko treba da bude uhapšen ili poslat u zatvor.
Uprkos svim teškoćama, kao i povremenim komunikacionim propustima i sistemskim greškama koje su pratile prve mesece rada, između vlade Petera Mađara i mađarskog društva medeni meseci još uvek traju.
Ostaje, međutim, otvoreno pitanje da li će vlada Tise uspeti da ispuni svoju istorijsku misiju: da Mađarsku oslobodi potrošenih igrača političke scene, obnovi pravila igre koja su tokom prethodnih godina bila izvrnuta i trajno učvrsti model zapadne liberalne demokratije kao novi okvir političkog života.
